Kada se u različitim psihološkim teorijama opisuje kakva bi idealna ličnost trebalo da bude, naglašava se da bi trebalo da bude spontana.
Spontanost je znak da je osoba u skladu sa samim sobom. Spontano izražavanje jeste osobina onih ljudi za koje kažemo da imaju integrisanu ličnost.
Ali zar nisu upravo deca prirodno spontana, jer se izražavaju u skladu sa tim šta osećaju i šta žele? Ova vrsta spontanosti ima negativno značenje zato što deca svojim izražavanjem često krše različite društvene norme. Zato ovu divlju spontanost zovemo impulsivnost. Ona označava da dete ili odrasli reaguje u skladu sa svojim unutrašnjim impulsom, otpisujući neke bitne aspekte stvarnosti, osećanja drugih ljudi ili društvene norme.
Spontanost ima pozitivno značenje, jer podrazumeva izražavanje u socijalno prihvatljivim okvirima. Tokom kultivisanja impulsivnosti osoba u svojoj ličnosti integriše važne socijalne norme i vrednosti. Zato što ga sačinjavaju automatizmi koje razvijamo tokom socijalizacije, spontano ponašanje nije prirodno ponašanje, piše "Politika".
Nespontanost je kada je osoba zadržana, kada je u grču i kada se kontroliše. To se dešava kada ili postoji konflikt između osobe i spoljašnjeg sveta, ili postoji konflikt unutar osobe – između dva dela njene ličnosti.
Spontanost je povezana sa opuštenošću, kako u telu, tako i u mislima. Zato je spontanost povezana sa duhovitošću, jer opušteni ljudi mogu da se igraju sa svojim mentalnim predstavama, praveći nove asocijacije između njih. Spontanost je osnova za stvaralaštvo, kreativnost.
Postoji razlika između spontanosti unutar socijalnog kruga ljudi sa kojima je neko blizak i spontanog ponašanja u javnosti. Ljudi sebi uglavnom dozvoljavaju spontanost u okvirima bliskosti, a u javnosti se ponašaju samokontrolisano, jer nose psihološku masku. Razlog za to je što ne znaju kako bi na njihovo spontano ponašanje mogli da reaguju ljudi koje ne poznaju, tako da se ustručavaju da se opuste. Ipak je moguće biti spontan i u javnosti na jedan socijalno prihvatljiv način.
Zato što su spontani ljudi prihvatili sebe, u društvu su opušteni i duhoviti, što ih čini omiljenima. Oni se prepuštaju tokovima unutrašnjih asocijacija i slobodno se izražavaju, bez vređanja drugih. U društvu spontanih je prijatno i nikada dosadno tako da ne dolazi do zasićenja.
Kada je neko opušten i spontan, on druge poziva da se isto tako opuste i oslobode u njegovom društvu. Spontani ne samo da pokazuju da su sebe prihvatili, već i drugima pokazuju da ih prihvataju.
(MONDO)