Sveti Nikola ili Nikoljdan je jedna od najčešćih srpskih krsnih slava i praznuje se 19. (6.) decembra, odnosno na dan kada se 343. godine nove ere upokojio arhiepiskop Mirlikijski sveti Nikolaj.
Kao spomen na prenos moštiju Svetog Nikole Crkva je ustanovila još jedan praznik vezan za njega - Prenos moštiju Svetog Nikole. Praznuje se 22. (9.) maja. To je za mnoge porodice mala slava ili preslava. U narodu se zove Mladi sveti Nikola, Letnji sveti Nikola, Nikolice…
SVETI NIKOLA ČUDOTVORAC
Nikola je bio sin jedinac znamenitih i bogatih roditelja, Teofana i None, žitelja primorskog grada Patare u Maloazijskoj oblasti Likiji. Odmah po rođenju u Svetom Nikoli se, kako svedoci predanje, mogao raspoznati budući čudotvorac jer je prilikom krštenja mogao da stoji sam na svojim nogama bez ičije pomoći.
Pod uticajem svoga strica, koji je bio episkop grada Patare Sveti Nikola se posvetio svešteničkom životu i ubrzo se pročuo svojim neumornim radom, milosrđem i nepokolebljivom verom u Isusa Hrista. Posle smrti svojih roditelja, razdelio je svu imovimu siromasima ne ostavivši ništa za sebe. O njegovim milosrdnim delima zapisane su mnoge priče a među njima i priča o tri kćeri.
Sveti Nikola se smatra zaštitnikom:
dece, učenih ljudi, trgovaca, mornara, putnika uopšte… Smatra se da je običaj po kome se deci uoči Svetog Nikole u cipelice potajno stavljaju pokloni potekao otuda što sveti Nikola svoja dobročinstva nikada nije činio javno. Isti motiv se vezuje i za Božić Batu.
Nekada se na svim hrišćanskim brodovima nalazila ikona svetog Nikole a on se posebno praznovao duž Jadranskog i Sredozemnog mora gde je bio običaj da se na taj dan ne isplovljava a da se brodovi na pučini usidre i plovidbu nastave sutradan. Sveti Nikola je umro u petak 6. decembra (to je u našem veku 19. decembar po novom ili Grigorijanskom kalendaru) 343. godine i sahranjen je u sabornoj crkvi u Miri. Tu je njegovo telo počivalo više od sest vekova a hrišćani su dolazili na njegov grob i dovodili svoje bolesnike. Među njima su bili i Stari Sloveni sa reke Don čime se objašnjava zašto je sveti Nikola toliko poštovan kod Srba. Kada su Turci u jedanaestom veku osvojili Likiju mošti svetog Nikole su prenete u Bari u Italiju.
PRIČA O TRI KĆERI
U Patari je živeo ugledan i imućan čovek, sa tri veoma lepe kćeri. Njega zadesi nevolja da izgubi sve svoje bogatstvo i naglo osiromaši. U očajanju i bedi, nemajući šta da jede ni šta da odene, čovek odluči da svoju kuću pretvori u bludilište a svoje kćeri u bludnice. Čuvši za krajnju bedu tog čoveka i njegovu zlu nameru, sveti Nikola reši da mu pomogne. Poštujući reči jevanđelske da milostinju ne treba činiti pred ljudima koliko zbog reklame, toliko i radi želje da ne postidi čoveka koji iz velikog bogatstva zapade u bedu, sveti Nikola odluči da mu svoju pomoć pruži tajno.
Jedne noći uze sveti Nikola veliku kesu zlata i neprimetno je ubaci kroz prozorčić u kuću nesrećnog oca. Našavši sutradan kesu sa zlatnicima, presrećan i zadivljen a ne mogavši da objasni otkuda ona tu, čovek ovo neočekivano dobročinstvo pripisa Božjem proviđenju. Hvaleći Gospoda, on odluči da svo zlato koje je dobio da u miraz svojoj najstarijoj kćeri. Uskoro se ona srećno udade a sveti Nikola, čuvši da je ubogi čovek postupio po njegovoj želji i zakonitim brakom sačuvao kćer od greha, odluči da istu milost učini i drugoj kćeri.
I ne prođe mnogo vremena a otac na isti način udade i drugu kćer. Uzdajući se u Boga i u čvrstoj nadi da će On zbrinuti i treću kćer, čovek reši da sazna koga to tajnog dobrotvora Bog šalje sa zlatom. Jedne noći, bdijući kraj prozorčića, čovek začu zveket ubačenog novca i potrčavši za nepoznatim, prepoznade u njemu svima znanog svetitelja i izbavitelja. Presrećni otac pade k njegovim nogama, poče ih celivati i kazivati reči hvale, ali sveti Nikola ga podiže sa zemlje i zakle da dok je živ nikome ne kaže šta je s njim bilo.
KRSNA SLAVA U SRBA
Naši preci bili su mnogobošci. Svako pleme i svaki dom imalo je svoga boga, koji je bio veoma poštovan kao zaštitnik. Kada su Srbi primili hrišćanstvo od Vizantije, veoma su se teško odricali od stare tradicije i običaja. Zbog toga su u zamenu uzeli da slave jednog hrišćanskog sveca. Obično su uzimali za Krsnu slavu onog svetitelja kada su Svetim krštenjem postali hrišćani. Da nisu imali dar religioznosti kao nešto prediskustveno, oni ne bi tako držali svoje kućne bogove - niti bi kasnije, u hrišćanstvu, prihvatili Hrista i njegove svete.
Naši preci su sve menjali, ime, prezime, mesto stanovanja itd. ali se Krsne slave nisu odricali i nisu je menjali. U najtežim trenucima u vreme sveopšte Golgote, i u rovovima slava se slavila sa svećom, malo vina i makar komadom hleba.
izvor: ravnica.info