Uhvatih sebe kako se svakog jutra probudim sa nekakvom grimasom na licu. Obično je to nešo tipa: "uuhhh, moram da platim račun iliiii...", ali ne izostaje ni: "jao, bole me leđa, godine...", a one čudne grimase, znate ono kada dva kraja usana idu nagore podižići usput i jagodice na obrazima, sa sjajem u očima - nigde!
E rešim ja tako lepo, da pronađem tu zaboravljenu i, izgleda zaturenu grimasu. Ali kako da je nađem? Ko bi znao gde je i koja je uopšte!? Pomislih da je u redu da prvo saznam ime te čudnovate grimase.
I tako, krenula je moja potraga. Komšinica Svetlana izgleda nije imala pojma o čemu govorim jer jedino što sam mogao da primetim na njenom licu jeste one svima poznate grimasa: "jao koji kreten" i "prekini da me smaraš"! Pa dobro, pomislih da Svetlana ima previše posla i da nije pametno više da joj dosađujem, jer šta ako počne da govori svakakve reči uz te čudne poglede?! Slistih vrelu kafu, napravih još jednu bolnu grimasu, koja isto nije bila ta koju sam tražio i brže bolje krenuh ulicom u potragu.
Ideja mi je bila da u masi šetača ugledam nekog ko će napraviti tu moju izgubljenu i zaboravljenu grimasu, a ja da ga onda, eh kako sam samo prevejan, zaustavim i lepo kao čovek čoveka - priupitam.
Jeste da volim da šetam, ne mogu reći ni da mi smeta hladnoća, pa ni vetar, ali od 70 minuta šetnje, moje noge sa proširenim venama su htele odmor. A grimasa? Pa grimasu još nisam našao.
Opet sam napravio bolnu grimasu, dok sam sagnuto trljao umorne noge, kad začuh nešto neobično. Iz daljine se čuo "neidentifikovani" zvuk. Krenuo sam u tom pravcu žurno. Taj čudan "zvuk" je bio sve glasniji, a ispred mene sam video baka Jasminu i njenog deda Mileta. Hm, pa i nije nešto neobično, pomislih, dok sam išao polako iza njih, osluškujući. Ali, ono što se na prvi pogled nije videlo, videlo se nad drugi, treći...
Vetar je zaista jako duvao tog dana, a Mile je ruke držao u džepu, dok ga je njegova Jasmina držala ispod ruke. Ali, ono najlepšte tek sledi. Gegali su se ispred mene u istom ritmu, kao jedno. Mogao bih reći da su isto i šantali. Nekulturno je prisluškivati šta drugi pričaju, pa se nisam trudio to ni da radim, ali sve što se moglo razaznati jeste "hahahaha i hehehehehe". Nakon svih onih sumornih i tužnih lica koje sam sretao u mojoj potrazi, pogledao sam u njihova i konačno je našao. Moju grimasu! Sa podignutim jagodicama u uglovima usana i onim čudnim sjajem u očima. I kao da mi je neko šamar opalio, setih se, "osmeh"!
Eto šta radi prava i iskrena ljubav. Nakon toliko preživljanih zajedničkih godina, njih dvoje i dalje zajedno šetaju, držeči se i za ruke verujte mi.
I od sada, verujte mi, svakog jutra se setim baka Jasmine i deda Mileta i evo ga, osmeh je tu.
G.S.