Već sedam godina deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju imaju i zakonsku mogućnost da krenu u redovnu školu, ali problemi u njihovom uključivanju u zajednicu i dalje postoje.

Piše: Tijana Janković

 

Sebastian iz Novog Bečeja ima sedam godina i poremećaj iz autističnog spektra. On nema nikakve fizičke nedostatke i problem je isključivo mentalne prirode.

Njegova mama, Senka, nije zadovoljna procesom inkluzije i za Mrežu 21 tvrdi da Sebastian nikada nije bio prihvaćen u vrtiću.

- Vaspitačica me nije obaveštavala za neke priredbe, nisam znala za roditeljske sastanke. Jedino Sebastian nije dobijao pozivnice za rođendanske proslave drugara iz grupe, kao ni slatkiše koje su roditelji ubacivali u sve ormariće, osim u njegov. Deca su predamnom upirala prstom u Sebastiana i podsmevala mu se. Kako njegove reakcije nisu "očekivane", dešavalo se da tek par sati ili par dana kasnije, on to dete, koje mu se smejalo, gurne ili mu "stisne ruku.

Poučena lošim iskustvima iz vrtića Senka je rešila da sina upiše u Osnovnu školu "6. oktobar" u Kikindi, koja radi po nastavnom planu i programu za decu i omladinu sa smetnjama u razvoju. Putne troškove snosi opština Novi Bečej, a mama je sada i više nego zadovoljna "tretmanom" koji njeno dete sada dobija.

Deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom je potreban rad sa stručnim licima, poput defektologa, logopeda, a njihovo uključivanje u nastavu podrazumeva da svaki razred ima pomoćnog profesora, nastavnika, učitelja ili pedagoškog asistenta  koji će pomagati redovnom nastavnom kadru, što nije uvek slučaj u Srbiji, a posebno u malim sredinama poput Novog Bečeja. U Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja pedagoški asistent treba da sarađuje sa nastavnicima i zajedno sa njima planira podršku deci kojoj je to potrebno. Pedagoški asistent se dodeljuje školi, a ne pojedinačno detetu i obaveza je Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja da ga angažuje i finansira.

Inkuzija nije jednosmerna ulica

A. L. majka trinaestogodišnjeg dečaka, koji je donedavno išao u razred sa devojčicom sa smetnjama u razvoju, tvrdi da je inkluzija lepo zamišljena, ali teško izvodljiva.

- Zahvaljujući učiteljici, njenom trudu i zalaganju, ceo razred je pomagao i prihvatio devojčicu koja je, iako teško pokretna, donekle bila i samostalna. Bili su kao jedna celina. Međutim, kasnije, kada su krenuli u peti , pa šesti razred, situacija je bila na štetu ostale dece. Npr, čas iz bilogije nikada nisu imali u kabinetu za biologiju jer se nalazio na spratu, a stepenice su bile nesavladiva prepreka za nju. Naravno da niko ne krivi dete za to. Jednostavno niko se od nadležnih nije dovoljno potrudio da pronađe bolje rešenje za ovaj problem. Lakše je bilo da se čas biologije drži u učionici u kojoj su boravili tokom većeg dela dana, makar to značilo i da nikada ne gledaju u mikroskop. Ako neko mora na bilo koji način da ispašta ili biva uskraćen za nešto, onda to nije u redu - priča ona za Mrežu 21.

Psiholog Danijela Glavaški smatra da je inkluzija pozitivan projekat da se izjednače deca.

- Iskustva su različita. Zdrava deca nisu uvek voljna i spremna da prihvate dete koje ima neku poteškoću. U takvim situacijama može doći i do kontra efekta, da dete koje bi trebalo da se integriše u grupu svojih vršnjaka, biva još više izolovano. Ovde je važno da celokupan sistem radi na tome da decu senzibiliše, da prihvate onu koja se po nečemu razlikuju. To je momenat koji je jako važan.

Maja Vidaković, pedagog iz OŠ "Josif Marinković" u Novom Bečeju ukazuje na još niz problema u procesu inkluzivnog obrazovanja, dodajući da u ovoj školi nema dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, te da su učenici, koji rade po individualnom obrazovnom programu, iz vaspitno zapuštenih porodica.

- To su mahom deca, čiji roditelji nisu završili ni četiri razreda osnove škole. Zakon kaže da u razredu možete imati dva učenika sa posebnim potrebama. Mi imamo i po pet učenika u odeljenju, jer nemamo gde više da ih rasporedimo, a ne možemo da ih ne primimo. Lepo zamišljeno, ali nije do kraja završeno.

Lični pratilac neophodna pomoć

Individualni obrazovni plan (IOP) je poseban dokument kojim se planira dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju za određeno dete i učenika, u skladu sa njegovim sposobnostima i mogućnostima.

Brankica Filipović, mama dvanaestogodišnje Mine koja boluje od cerebralne paralize ima pozitivna iskustva.

- Kada je Mina krenula u predškolsku grupu u vrtiću, deca su je super prihvatila, ali moje mišljenje je da osoblje nije bilo spremno na to da će tu biti dete poput Mine. Inače, Mina je upravo sa tom istom decom krenula i u prvi razred i bila je zaista odlično prihvaćena.

Kako je Mina nepokretna i vezana za kolica, sve četiri godine joj je, o trošku opštine bio obezbeđen lični pratilac. Lični pratilac je osoba dostupna detetu sa invaliditetom i sa smetnjama u razvoju, sa ciljem pružanja podrške za zadovoljenjem osnovnih životnih potreba tog deteta - kretanje, održavanje higijene, hranjenje, oblačenje, komunikacija sa drugima... Minina majka ukazuje i na mane u procesu inkluzije.

- Učiteljica je jedva postizala da obradi gradivo sa ostalom decom, a kada je trebalo da objašnjava Mini, to je značilo da je neophodno da se posveti samo njoj.

Ipak i pored sasvim korektne integracije među vršnjake, Mina nije više u procesu inkluzije. - Razlog zbog kojeg smo ipak odlučili da Mina obrazovanje nastavi u ŠOSO "Milan Petrović" u Novom Sadu, jesu fizičke barijere i nedostatak pristupne rampe, tako da smo morali svaki put da je unosimo, odnosno iznosimo iz škole.

Danijela Glavaški objašnjava za Mrežu 21 da i jezik predstavlja moćno sredstvo (anti)diskriminacije.

- Uzmimo za primer izraz "osobe sa posebnim potrebama" koji je napušten i prevaziđen pre više godina. Uočeno je da osobe sa invaliditetom ili poteškoćama u razvoju, nemaju nikakve "posebne potrebe". Svi imamo iste bazične potrebe - egzistencijalne, potrebe za ishranom, za odmorom, socijalne potrebe, potrebe za bliskošću, za emocionalnom povezanošću. Termin se možda "primio" jer se zadovoljenje tih potreba, kod lica sa nekom vrstom problema, odvijao na neki "poseban način" - kaže Glavaška dodajući da je neophodno izbegavati terminologiju koja pruža potporu stereotipima, predrasudama i diskriminaciji.

Fizička (ne)pristupačnost i arhitektonske barijere

U savremenom društvu važno je obezbediti pristupačnost fizičkog okruženja, javnog prevoza, usluga namenjenih javnosti, informacija i komunikacija, što predstavlja preduslov samostalnog života i pune uključenosti osoba sa invaliditetom u sve oblasti društvenog života.

Predsednik udruženja osoba sa invaliditetom, cerebralne i dečije paralize Atila Gubič, ukazuje na brojne arhitektonske barijere u Novom Bečeju, dodajući da prilaznu rampu nema većina ustanova, institucija i javnih objekata.

- Osobama sa invaliditetom je otežana poseta doktoru, nemoguća misija je i odlazak u poštu, Dom kulture kao i uslužni centar u zgradi opštinske uprave. Ipak, ne može se da reći da nigde u gradu nije omogućen pristup. Ima i dobrih primera, iako vrlo malo. Mora se spomenuti i da već izvesno vreme funkcioniše semafor sa zvučnom signalizacijom, a tu je i reljefna staza dela trotoara koji slepim i slabovidim osobama omogućavaju nesmetano kretanje kroz grad. 

Što se tiče lokalnih povlastica i subvencija, Gubič dodaje da jedino "Brantner otpadna privreda" d.o.o izlazi u susret osobama sa invaliditetom, ne naplaćujući odnošenje smeća.

Novobečejac Laslo Šuranji, zlatni paraolimpijac i dvostruki osvajač medalja u streljaštvu iz Rija 2016. godine ističe da je Novi Bečej poput većine mesta u Srbiji.

- U Novom Bečeju imamo sreće što je sve "ravno" pa je grad kao takav dosta prohodan u odnosu na neka druga mesta. Ipak, ništa specijalno nije urađeno po pitanju uklanjanja arhitektonskih prepreka, niti se o tome posebno vodi računa kada se nešto novo (g)radi. Što se zgrada tiče, većina ih je nepristupačna. Počev od opštine pa do ambulante. Ali to je tako svuda u Srbiji. Ništa novo.

Ako želimo društvo u kojem svi mogu da žive dostojanstveno, kao deo zajednice, bez predrasuda i bez marginalizacija, probleme moramo rešavati tamo gde nastaju, menjajući sami sebe i naše institucije.

Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta "Mreža 21" koji finansira EU. Sadržaj predstavlja odgovornost Radija 021 i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.

izvor: Mreža21