webinfo

A+ A A-

Debitantska zbirka kratkih priča

b_400_484_16777215_00_images_Tijana_000_Lica_rsz_dariopotiskavila.jpgDebitantska zbirka kratkih priča "Potiska vila" Novobečejca Daria Tenžere, sasvim sigurno će osvojiti čitalačku publiku.

Kako i recenzent ove knjige, Viktor Škorić kaže, ovih dvanaest priča su žanrovski ljubavne. “Tenžera stavlja naglasak na sadržinsku dimenziju teksta, na odnos prema voljenom biću, predstavu o ženi, negovanju odnosa prema jeziku i jedan poseban pogleda na stvarnost i osećanja”, otkriva nam Škorić u recenziji zaključujući da je Tenžera, iako mlad književnik, formirani poznavalac jezika i stvaralac. Upravo povodom izlaska iz štampe Tenžerinog prvenca, razgovarali smo sa njim o pisanju, pričama i nastanku ove knjige.

 

-"Potiska vila" je zbirka dvanaest kratkih priča. U svakoj je "lajt motiv" žena, sigurnost i utočište koje ona pruža, ljubav i divljenje glavnog junaka prema ženi, ali i njegova samoća, svesna i nekako očekivana. Možda glavnom junaku, pored toliko sećanja i iluzija i ne treba "srećan kraj"? Možda je sam sebi dovoljan?

Postoji ovde još jedna, treća mogućnost. Naime, možda je glavni junak, kome svesno nisam dao ime, već našao svoj “srećan kraj” samo ga nije prepoznao u pravom trenutku? I to je moguće. Ipak, ne verujem da je on sam sebi dovoljan. Viktor je u recenziji i pomenuo mit o androgenom biću koje je podeljeno na dva dela: muškarca i ženu i ti delovi se sada traže po svetu da bi ponovo bili celina. Mislim, a to se, siguran sam, i oseti kroz moje priče, da je muškarcu potrebna žena da bi bio u ravnoteži. Problem je, međutim, što žena koju mi u određenom trenutku želimo, možda i nije žena koja nam je potrebna. Na koncu, ovih dvanaest priča su priče potrage za srećom kroz različite situacije, različite neuspele ljubavi. Ono što će moj neznani junak naučiti posle ove knjige je da nije sve u “srećnom kraju”, ima nešto i u putovanju ka njemu.

-Glavni junak je većinu žena sreo "sasvim slučajno", inteligentan je, pomirljiv i popustljiv, siguran u sebe, možda čak i prepotenatn, ali i pun unutrašnjeg konflikta. Šta si želeo da poručiš ženama, a šta muškarcima?

Jedina bitna stvar koju možeš poručiti ženi je da je voliš. Sve ostalo možete da se dogovorite, samo ako ima ljubavi. Činjenica je da nekad, i pored ogromne ljubavi, veze propadnu. Ali, na temelju ljubavi mnogo može da se izgradi. Tako da, moja poruka ista je i za muškarce i za žene: volite se! Stekao sam utisak da se u današnje vreme previše kalkuliše čak i emotivnim odnosima. “Dopada mi se, ali neću joj to reći” “Volim je, ali bolje da ona ne zna za to” “Želim je, ali udvaraću se njenoj drugarici da bih je učinio ljubomornom” To su, najvećim delom, budalaštine na kojima se gubi mnogo vremena. Život je previše kratak da bi se u ljubav ulazilo sa digitronom i delovodnikom. Bolje je i voleti nesrećno, nego se izgubiti u meandrima trivijalnosti.

-Koliko dugo si pisao ovih dvanaest priča?

To je odlično pitanje koje me često pitaju. Negde između mesec dana i dvadeset i šest godina. Naime, neke od ovih priča sam nosio u sebi godinama, možda i ceo život. One su čekale pravi trenutak da se rode, a neke su napisane pre pet, šest, sedam godina i sada su se pridružile svojim sestrama u ovoj zbirci. Tako da je ovo jednostavno pitanje na koje ja nemam pravi odgovor.

-Mesec i srebro se provlače kroz većinu priča. Zašto baš mesec i srebro?

Mesec i srebro? Zato što kada bi me neko pitao koje je boje magija, sigurno bih rekao da je magija srebrna. A reči su još jedina magija koja nam je preostala. Dvadeset i prvi vek umrtvio nam je žlezde koje luče maštu i sad je potrebno jako mnogo srebrnastih reči da bi se zamađijalo voljeno biće. Takođe, više volim noć nego dan. Pun mesec pruža sasvim drugačiju svetlost od sunca. Sunce prži, a mesec miluje. I tako dođemo do toga da su srebro i mesec tu gde jesu jer ja volim da čitaoca milujem rečima.

-Da li si zadovoljan svojim prvencem? Ako bi nešto menjao, šta bi to bilo?

Izuzetno sam zadovoljan. Kako i ne bih bio? Ovo je, za mene, veliko postignuće. U samoj knjizi, ovakva kakva je, ne bih ništa menjao. Za mene je ovo zaokružena celina. Ipak, u samom stilu pisanja ima mnogo prostora za unapređivanje, za rast i književnički razvoj, tako da... Promena će biti, ali “Vila” će ostati nepokolebljiva i nepromenljiva.

-Kažu da najčešće mislimo i pišemo o onome što želimo i/ili što nemamo. Da li je to i u tvom slučaju tako?

Možda, donekle. Kao što sam više puta rekao, ovo nije autobiografija niti memoar. Ali činjenica jeste da su ove priče delovi mene. To su neke emocije uobličene u reči i situacije pod određenim uslovima. A, jednom, možda ću i sresti pravu potisku vilu, kao što rekosmo maločas, sasvim slučajno.

-Iako u predgovoru kažeš "obećavam da neću napisati više ni reč. Dok se ne predomislim". Da li si se predomislio?

Onog momenta kada sam završio tu rečenicu, ja sam se već predomislio. Da, uveliko radim na sledećoj zbirki priča kojoj sam dao radni naslov “(ne)podobni” pokušaj”. Te priče biće slične ovima u “Vili”, ali i značajno drugačije. Čini mi se da će biti nešto oštrije, gorče i da neće biti toliko milovanja čitaoca kao u ovoj knjizi. No, to je još na početku i videćemo kako će do kraja ispasti.

-Priče su poetične, pune lirike i napisane "lakim korakom". Reči se ređaju jedna preko druge, logično, smisleno. Ko je najviše uticao na tvoj stil?

Teško je odrediti samo jedan uticaj. Kao osnovac, često sam čitao Tolkina i njegovog “Gospodara prstenova”. Od njega sam naučio da rečenica može i mora biti što lepša, da nije greh upotrebiti poneki arhaizam, a rekao bih i da su vile i srebro i magija u meni pustili koren još među stranicama “Družine prstena”. Naravno, bilo je i drugih uticaja... Volim ja i Bećkovićevu reč i Antićevu, ali i oporog Bukovskog i maestralnog Tolstoja. Svi oni se u mojoj glavi drže ruku pod ruku i svaki ponešto šapne. Em sad, šta ja od toga zaista i čujem i naučim, to je već druga priča.

-Hipotetički. Ukoliko bi ti se ukazala prilika da postaviš bilo koje pitanje bilo kom književniku, kojeg bi književnika upitao? I šta?

Odgovor na ovo pitanje zvučaće trivijalno, ali... Treba imati u vidu da ja književnike posmatram samo kroz njihova dela, tako da i nemam neko posebno pitanje ni za koga. Možda ću za deset godina hteti da pitam samog sebe što je meni, uopšte, trebalo da pišem.

 

Književno delo "Potiska vila", objavljeno je na osnovu konkursa „Naši pisci - zavičajne teme“ u okviru projekta „Gradovi u fokusu“ opštine Novi Bečej i Ministarstva kulture Republike Srbije, 2017 godine.

Dario Tenžera rođen je 1991. godine u Sarajevu, a u Novi Bečej doselio se 1996. kada je, kako sam kaže, postao “naturalizovani Lala”. Apsolvent je na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, od 2004. godine se bavi pozorišnim amaterizmom, a od srednjoškolskih dana bavi se i novinarstvom. Od 2014. godine, piše kao novinar i za naš portal.

  • sex shop

POSLEDNJE DODATO

  • komunalac
IMPRESUM: Naziv medija: WEBINFO* Registarski broj: IN000118* Osnivač: INFO-NB* Matični broj osnivača: 28028512* sedište osnivača: Milorada Popova 1, Novi Bečej* Glavni urednik: Tijana Janković