Da li su nezainteresovanost, ravnodušnost, bezsaosećajnost, sumnjičavost, grubost i bahatost zamenili uljudnost, ljubaznost, obzirnost?
Rezultati jednog nedavno objavljenog istraživanja pokazuju da se naši ljudi u svakodnevnoj komunikaciji sa nepoznatima na poslu ili na ulici ne osećaju dovoljno cenjenim. Koliko nam drugi ljudi - oni sa kojima nismo bliski i koje lično ne poznajemo - svojim načinom komunikacije pokazuju da nas uvažavaju i prepoznaju kao vredna ljudska bića?
Socijalni prostor u kome se nalazimo se može grubo podeliti na intimnost i javnost. Intimnost je ono socijalno polje u kojem smo okruženi ljudima koji su nam bliski, a javnost čini ono polje u kojem smo sa ljudima sa kojima nismo bliski i to bilo da ih poznajemo, bilo da ih ne poznajemo, piše "Politika".
Bliski odnosi su prostor u kojem obitavaju razne vrste ljubavi. Ali kvalitet naših života nije određen samo intimnim prostorom, već i time kakav je naš život u javnosti. Ma koliko bilo lepo u bliskosti, bliskost ne može kompenzovati naš svakodnevni život u javnosti. Možemo se zapitati kako se naš čovek oseća kada hoda ulicom: ravnodušno, sumnjičavo, uplašeno, ljutito, poštovano, uvređeno? Naš doživljaj javnosti je skup svih komunikacija sa ljudima koje susrećemo u kojima nam oni načinom na koji nam se obraćaju i kako se prema nama ponašaju poručuju koliko nas uvažavaju. Moramo svakodnevno da komuniciramo u prodavnici, na šalteru, u saobraćaju, a od načina komunikacije zavisi da li ćemo se osetiti potcenjenim ili uvaženim.
Da bismo uvažavali i one koje ne poznajemo moramo da osećamo da smo sa njima povezani, da pripadamo istoj zajednici, da smo i mi i oni deo nekog zajedničkog mi. Puno je putopisaca prolazilo ovim krajevima i opisivalo naše ljude kao srdačne, tople i pune gostoprimstva prema strancima. Koliko je danas ostalo od tog mentaliteta?
Glavna negativna promena u našem mentalitetu do koje je došlo u poslednje dve decenije jeste da su nepoznati ljudi postali sumnjivi. Nezainteresovanost, ravnodušnost, bezsaosećajnost, sumnjičavost, grubost i bahatost su zamenili uljudnost, ljubaznost, obzirnost i slična osećanja. Zato je put obnove ovog društva upravo u tome da razvijamo odnos samopoštovanja i poštovanja drugih. Nema dobrog mesta za život bez kulturne svakodnevne komunikacije. Oni koji su imali priliku da borave u nekim drugim zemljama gde se često iskazuje poštovanje prema nepoznatima mogli su da budu iznenađeni kako ovakvi postupci utiču da se ljudi bolje osećaju.
Zato nema važnijeg zadatka od vraćanja dostojanstva građaninu, stvaranja njegovog doživljaja da jeste poštovan, da jeste važan. Zato uvažavajmo druge, ali i zahtevajmo da nas uvažavaju. Državu takođe treba podsećati da je u obavezi da u svojim zakonima poštuje svoje građane. Za takvo podizanje kvaliteta života nije nam potreban nikakav kredit.
(MONDO)
