Lik Deda Mraza nikada nije u potpunosti demistifikovan. Ne zna se tačno odakle dolazi, zašto putuje sankama sa zapregom letećih irvasa, nosi crveni ogrtač i "silazi kroz dimnjak".
Po jednom verovanju, savremena legenda o Deda Mrazu zasnovana je na pesmi "Poseta svetog Nikole" američkog profesora Clementa Clarka Moorea, napisanoj početkom 19. veka, koju su Amerikanci odmah prihvatili. Osim Moora, taj savremni mit su stvorila i dvojica ilustratora koji su Deda Mraza odenuli u arktičku odeću i crveni plašt. Smatra se da pomenuto kazivanje i ilustracije vuku korene iz drevnih običaja šamanističkih plemena severoistočnog Sibira koji su se zadržani do današnjih dana. Ta plemena, naime, iskazuju visoko poštovanje šamana (vrač-sveštenik, ujedno iscelitej i prorok) zbog vere u njegove magijsko-religiozne moći. Prema tvrdnjama istraživača, šamanove moći su zasnovane na ekstatičkom iskustvu (uzvišenje pomoću ekstatičkog transa do nebesa da bi se savetovao sa bogovima i silazak u podzemlje da bi savladao duhovne bolesti).
Mitska životinja šamanističkih plemana bio je irvas, što ide u prilog liku Deda Mraza sa sankama koje vuku irvasi. Kultna biljka ovih plemana bila je muhara, otrovna gljiva, koju su šamani često jeli da bi se doveli u ekstatičko stanje (kao opojno sredstvo koristili su je i ostali stanovnici severoistočnog Sibira). Muhara je prepoznatljiva po crvenom šeširu sa belim ukrasima (boje karakteristične za Deda Mrazovu odeću). Zanimljivo je da i irvasi obožavaju muharu koju jedu dok ne zapadnu u trans (prema kazivanju drevnih naroda). I oni, poput šamana doživljavaju iskustvo letenja (nije li u tome tajna letećih irvasa koji vuku kočije Deda Mraza?). Na pitanje zašto Deda Mraz silazi kroz dimnjak, odgovor je možda taj što u sibirskim jurtama stalno gori vatra, s otvorom za dim, tačno iznad nje. Otvor istovremeno predstavlja i ulazna vrata u građevinu.
Deda Mraz donosi poklone jer, tvrde istraživači, i šaman, kao posrednik između sveta duhova i plemena, prenosi bogovima poruke ljudi a plemenima donosi darove bogova. Šaman je, poput Deda Mraza, bio i zabavljač koji je plesom i glumom predočavao tajnu preobražaja.
Nasuprot ovom verovanju, postoji tvrdnja da je postojbina Deda Mraza Finska, tačnije Laponija na njenom severu. Tu su zime ledene i duge, sa mnogo snega, a temperatura se spušta i do 60 stepeni ispod nule. Pronađena je čak i adresa ovog simpatičnog, veselog dedice: Santa Claus Lands Post Office, Artic Circle - 96939 Rovaniemi, Finska. Ime mu je Joulupukki ("božićna koza"). Deci je, naime, davno na kraju godine poklone donosio muškarac odeven u kozju kožu. Mnogo godina kasnije pridružili su mu se dobri crvenokosi patuljci u sivim odelcima koji su vredno pravili poklone za dobru decu.
U ovim krajevima prave se i paketići hrane za ptice i veverice.
Slavlje počinje na Badnji dan kada se u podne čitaju poruke mira na različitim jezicima, a ukućani se časte kolačima i voćnim punčem. Onda otac odlazi s decom u šumu po jelku koju će u kući okititi. U kasno popodne cela porodica odlazi u saunu, a onda pod hladan tuš, pa se zatim počasti čašicom žestokog pića i na vatri pečenom kobasicom. U osam uveče je na redu svečana večera (obavezan losos, haringa, šunka, svinjetina i srnetina). Običaj je da se sto ne rasprema tokom noći jer se veruje da pun sto donosi obilje tokom naredne godine. Deda Mraz stiže usred večere, u sankama sa jelenskom zapregom. Obično se pod belom bradom i plaštom krije otac, rođak ili sused. Ulazi u kuću i pita: "Ima li ovde dobre dece?", a ukućani mu odgovaraju: "Da, ima". Tada Deda Mraz predaje veliku korpu punu poklona i svi zajedno zapevaju i vesele se.
izvor: http://stasveimamdakazem.blogspot.com