Najveću prepreku u odluci da neko postane donor čine brojne predrasude. Od najbanalnijih – desiće mi se nešto loše ako zaveštam organe, do onih koji se pozivaju na mišljenje crkve, uz insistiranje da crkva to ne odobrava. Međutim, činjenice govore suprotno. Crkveni velikodostojnici, pozdravljaju zaveštavanje organa ocenjujući to kao human gest.
Diplomirani pravnik, Dario Tenžera se slaže da temu doniranja organa prate nepotpune i paušalne izjave pojedinaca.
Ono što se može zaključiti, je da naše ljude, našu javnost veoma brine naša sklonost teorijama zavere, koje su donekle i utemeljene jer postoji bojazan od zloupotreba. Dodatnu nesigurnost ulivaju ljudi koji govore o ovakvim stvarima, a nisu ni stručni ni podobni, pa to zvuči nejasno i nesuvislo, pa se često vraćamo na stvari koje su "slične", ali nisu povezane, poput priče o "zloglasnoj žutoj kući".
Pukovnik i redovni profesor interne medicine dr sc. med. Đoko Maksić, internista-nefrolog ističe da Srbija mora multidisciplinarno da se posveti ovom problemu, kako bi se povećao broj donora i transplantacija, a bolesnicima omogućio kvalitetniji život.
- Niko neće da se zabrine oko toga koliko naših ljudi na listi čekanja - umire, zašto naša deca moraju da idu u inostranstvo da se transplantiraju, ako uopšte dobiju priliku i ako ih prihvate. Zašto naši ljudi u najoptimalnijim godinama nastavljaju dugogodišnje dijalize. Dakle, najmanje se o tome priča, a stalno se postavljaju neki problemi vezani za naše zablude.
Maksić dodaje da pojedinci, šireći jedan takav talas nepoverenja, opovrgavaju koncept humanosti.
- Takođe se opovrgava koncept prema kojem mi moramo da napravimo jednu organizaciju da svako želi da pomognem svakome. Ukoliko takav koncept ne napravimo, uvek ćemo biti na začelju broja realizovanih donora, na začelju broja transplantiranih bolesnika. Naše liste će biti sve duže, naši ljudi će da umiru na listama čekanja - kaže Maksić i dodaje da, na žalost, postajemo svesni problema tek kada oboli neko iz naše bliže okoline.
- Tada se pokrene javnost kako bi ga poslali u inostranstvo, a nikako da se vratimo na onu inicijalnu ideju humanog društva da se u zemlji organizuje jedan sistem koji može da pomogne u svakom trenutku i svakom građaninu. Ustavno pravo i pravo koje našim građanima garantuje Zakon o zdravstvenoj zaštiti je upravo to da on može da se leči u svojoj zemlji, uključujući i da bude i transplantiran.
Aleksandra Plećaš Đurić, anesteziolog Kliničkog centra Vojvodine, donor koordinator navodi da je najveći uzrok zbog kojeg je Srbija na začelju po broju transplantacija, nedovoljan broj donora.
- Kao što je dobrovoljno davalaštvo krvi nešto o čemu se rado govori i što se pozdravlja i nešto gde ljudi apsolutno nemaju nikakvu dilemu, to je na kraju krajeva i doniranje organa, bez kojeg, zaista, moderna medicina ne može da funkcioniše. Naravno, ovde je situacija mnogo kompleksnija, ali na neki sličan način, jedna takva širina je potrebna da bi ovakvi programi funkcionisali.
Zoran Dragić, anesteziolog Kliničkog centra Vojvodine, transplant koordinator otkriva da je veća šansa da će nam zatrebati organ, nego što ćemo biti u prilici da ga doniramo.
- Ipak, ako postavite pitanje "Da li bi primio organ, ako bi time produžio sebi život?", preko 90 posto ljudi bi odgovorili potvrdno. Ali, u slučaju da nekog pitate "Da li bi donirao organ?", ne verujem da bi bila ista brojka. Osnovni problem je i dalje, svest građanstva.
Aleksandra Plećaš Đurić iz Kliničkog centra Vojvodine zaključuje da donorski transplantacioni program ne narušava kvalitet jednog zdravstvenog sistema, već ga, naprotiv, popravlja.
- To jedan oblik lečenja, koji je možda težak da se prihvati, prosto, nečiji život se završio i to se ne može promeniti, ali tu je i ta "druga strana". Nečiji život može značajno da se promeni i spasi jednom takvom donacijom. Teško je, ali je neophodno puno o tome razgovarati izgraditi veće poverenje u donatorski program.
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije - Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
