Imaju li osobe sa invaliditetom pristup javnim institucijama u našoj opštini?
Pre nešto više od dve nedelje, Narodna biblioteka Novi Bečej postala je jedna od ustanova na teritoriji opštine Novi Bečej koja je dostupna i osobama sa invaliditetom. Sam ulaz u biblioteku sada ima i pogodnu rampu za pristup kolicima i drugim pomagalima čime je znatno olakšan ulazak u zgradu. Da se podsetimo, do sada, u biblioteku se moglo ući samo putem stepenica koje nisu bile pogodne za korišćenje osobama koje imaju probleme sa kretanjem.
Kako nam je rekla Agneš Đukičin, direktor ove ustanove, rekla, u pitanju je još jedna aktivnost u okviru projekta “Gradovi u fokusu”. Pored uređivanja ulaza, saniran je i zid između Narodne biblioteke i Uprave prihoda koji je bio u veoma lošem stanju. “Značajan broj naših korisnika su starije osobe i osobe sa motoričkim smetnjama i, čim nam se ukazala prilika, mi smo se potrudili da im učinimo naše usluge dostupnijim” rekla je Đukičin osvrćući se na urađeno. Završetkom radova, biblioteka je posle nešto više od nedelju dana ponovo otvorila svoja vrata svim svojim korisnicima. Ipak, pored biblitoteke koja je primer dobre prakse, postavlja se pitanje koliko su druge institucije na nivou opštine Novi Bečej dostupne osobama sa invaliditetom?
|
Uslužni centar (gore) i ulaz u opštinu Novi Bečej (dole).
|
Glavni ulaz u zgradu opštinske uprave poseduje mogućnost da se postavi montažna pristupna rampa, ali je neophodno najaviti se nešto ranije da bi se sve moglo pripremiti. Sa druge strane, ulaz u uslužni centar opštine (koji je najčešće i potrebno posetiti) čine uske i strme stepenice koje predstavljaju pravi podvig za savladavanje svakome ko ima iole ozbiljniji invaliditet vezan za kretanje.
Situacija nije mnogo bolja ni u pogledu škola. Jedina osnovna škola koja je rešila problem pristupa jeste “Josif Marinković” dok je u OŠ “Miloje Čiplić” i srednju školu izuzetno problematično ući. Istina, u pitanju su zgrade stare više decenija, pa, i stotina godina, ali problem i dalje postoji. Strme, izlizane stepenice sa početka dvadesetog veka nisu prijatno iskustvo ni osobama koje su u savršenoj fizičkoj kondiciji. Ipak, situacija je verovatno najteža u Domu kulture u Novom Bečeju. Ovaj plod socrealističke arhitekture ima dva odvojena, spiralno uvijena stepeništa kojima se stiže do ulaza u hol koji je u visini prvog sprata, ali da bi se došlo do tih stepenica mora se, prvo, popeti uz tri stepenice! (Posebnu dozu apsurda dodaje i činjenica da se upravo u Domu kulture nalaze prostorije jednog od opštinskih udruženja invalida.)
Da nije sve tako crno pokazuje primer policijske stanice u Novom Bečeju koja svoje prilaze prilagodila potrebama osoba sa invaliditetom. I Dom zdravlja je radio na rešenju ovog problema, te tako poseduje prilazne rampe i lift. Međutim, većina korisnika se žali da su rampe prilično strme i da ne omogućavaju onoliko pogodan prilaz koliko bi bilo potrebno, na primer, nekome ko je u invalidskim kolicima.
I predsednik udruženja osoba sa invaliditetom cerebralnom i dečijom paralizom, Atila Gubič, saglasan je da je situacija za osobe sa invaliditetom nezavidna, što je potvrdio nedavno za mrežu 021. “Osobama sa invaliditetom je otežana poseta doktoru, nemoguća misija je i odlazak u poštu, Dom kulture kao i uslužni centar u zgradi opštinske uprave. Ipak, ne može se da reći da nigde u gradu nije omogućen pristup”. Gubič je kao dobre primere tom prilikom istakao semafore sa zvučnom signalizacijom (koja je u Novom Bečeju dvojezična: na srpskom i mađarskom), ali i reljefne staze na trotoarima kojima se slepim i slabovidim osobama omogućava bezbednije kretanje kroz grad.
Slične probleme imaju i osobe sa invaliditetom širom Republike Srbije što uopšte nije mala stvar kada se uzme u obzir kolika je demografska grupa koju one čine. Na teritoriji naše zemlje, prema popisu iz 2011. godine, 7.96% stanovništva ima neku vrstu invaliditeta, odnosno, kada se to pretoči u apsolutne vrednosti, govorimo o cifri od 571.780 lica. Bitno je naglasiti da je veći udeo žena nego muškaraca, ali i da su osobe sa invaliditetom, pretežno lica starija od 50 godina.
U svetlu toga, postojeća zakonska regulativa posvećena je otklanjanju nejednakosti i diskriminacije ovih osoba. Ali, kao i uvek, najveći problem zakona jeste njegovo sprovođenje. Potrebno je jako mnogo vremena i truda da bi se sve prepreke uklonile i, čak i najjednostavniji svakodnevni poslovi, omogućili ljudima koji imaju probleme sa kretanjem. Naročito bitno je rešavati ova pitanja na lokalnom nivou gde su problemi i najakutniji. Tek kada osoba koja koristi invalidska kolica bude mogla jednako lako, brzo i blagovremeno da uđe u svaku instituciju, banku, poštu i prodavnicu, moći ćemo da govorimo o istinskoj jednakosti i inkluziji.
Do tada, put do institucija ostaće popločan dobrim namerama zakonodavaca.
