Već dugi niz godina, mladi iz opštine Novi Bečej u prilici su da, kroz različite programe i projekte, upoznaju nove sredine i sklapaju poznanstva i prijateljstva sa svojim vršnjacima iz različitih država Evrope. Poslednja u nizu učeničkih razmena završila se početkom ove nedelje (tačnije 8. maja) kada su se mladi gosti iz Barlete u Italiji vratili svojim kućama. U pitanju je bila uzvratna poseta budući da su novobečejski đaci nešto ranije bili u poseti tom italijanskom gradu.
Boraveći u Barleti naši đaci imali su jedinstvenu priliku da vide kako njihovi vršnjaci u Italiji uče, kako se zabavljaju, ali bili su u prilici i da se upoznaju sa znamenitostima tog dela Italije. Međutim, pokazalo se i da Novobečejci umeju da budu dobri domaćini jednako koliko su dobri i kao gosti. Došavši prvog maja u Srbiju, mladi Italijani i Italijanke bili su u prilici da iskuse prazničnu atmosferu u našoj zemlji. Biljana Banjac, profesor u Srednjoj školi u Novom Bečeju i volonter udruženja Interkultura, koja je bila i jedan od domaćina rekla nam je nešto više o njihvom boravku ovde: “Odmah tog dana smo išli u obilazak Beograda i videli su tu prazničnu atmosferu i praznično raspoloženje. Upoznali su okolinu naše opštine. Išli smo do Kikinde, Novog Sada, Sremskih Karlovaca, Fruške Gore i imali smo nekoliko aktivnosti baš u našem gradu. Imali smo zajedničke radionice sa horom, likovnu radionicu, imali smo radionice na Kopovu sa biolozima, kad smo bili u Kikindi išli smo u Teru, pa smo tamo imali i vajarsku radionicu”. Ona je istakla i da su reakcije naših gostiju bile i više nego pozitivne.
Profesorka Banjac nešto bliže nam je objasnila i šta je u stvari priča koja stoji iza udruženja Interkultura i ovih razmena: “Interkultura je deo jedne velike međunarodne mreže koja se bavi razmenom učenika već više od sto godina. Oformili su je dobrovoljci, Amerikanci koji su živeli u Parizu i bili su intelektualci zatečeni Prvim svetskim ratom tokom studiranja i rada. Želeli su nekako da se uključe i da pomažu tokom rata i tako su oformili jednu organizaciju koja se zvala American Field Service. Taj naziv se koristi i danas u formi skraćenice AFS”. Kako nam je ona dalje rekla, tokom Prvog svetskog rata, a kasnije i Drugog, AFS se bavio prevozom ranjenika sa fronta. Kasnije, po završetku tih krvavih godina, podstaknuti strahotama koje su videli i doživeli, osnivači AFS-a su poželeli da urade nešto i na sprečavanju budućih ratova. Put ka tome videli su u međusobnom upoznavanju i saradnji različitih naroda i kultura širom sveta i ti principi i danas su ideja vodilja iza postojanja ove mreže. “Danas se mnogo radi na interkulturalnom učenju. Pošto znamo da je multikulturalizam propao u Evropi jer je on podrazumevao da se nacije razvijaju svaka za sebe” Ipak, potrebno je da se različite nacije razumeju i da dođe do neke saradnje i prožimanja tih kultura, ali na uštrb jedne ili druge” dodala je Banjac.
Novobečejske škole “Josif Marinković” i “Miloje Čiplić” ove godine su se uključile u program razmene, dok je na nivou opštine AFS prisutan poslednjih pet ili šest godina. Ono što je ključno u svakom projektu razmene jeste, pre svega, imati dobar tim ljudi kako u pogledu profesora koji sprovode samu razmenu, tako i sa aspekta podrške lokalne zajednice. Bitan element za uspešnu razmenu jesu i roditelji koji su pokazali veliku zainteresovanost i razumevanje naročito pre odlaska naše grupe u Barletu, posebno kada se uzme u obzir da su u pitanju veoma mladi ljudi koji idu u starije razrede osnovne škole.
“U suštini, AFS Interkultura u Italiji i u Beogradu se bave razmenom srednjoškolaca. Međutim, mi smo uočili potrebu da se stvori podmladak i pokrenuli smo tu razmenu viših razreda osnvone škole, što se u Italiji i naziva srednjom školom. U saradnji sa italijanskom Interkulturom pokrenuli smo i taj vid razmene i videli smo da bi to dalo dobre rezultate i naišlo je na dobar prijem. Deca su zainteresovana, roditelji su zainteresovani i to je ključno” rekla je Biljana Banjac dodavši i da bez podrške i razumevanja roditelja nema prostora za ovakve stvari. Kako ona ističe, profesori koji volontiraju u ovom programu su samo osobe koje iniciraju razmenu, ali ako ne postoji želja i kod dece i kod roditelja, neće postojati ni mogućnost da se to ostvari.
Na pitanje o tome koji su uslovi da bi se dete uključilo u program razmene, objasnila nam je da se, pre svega, radi o tome da bi trebalo da je u pitanju učenik koji ima barem vrlo dobar uspeh u školi, ali, da, izuzetno, može biti i nekih manjih odstupanja. Ipak, kao najbitnije kvalitete za polaznike Interkulturinih programa razmene istakla je otvorenost da se uči i nauči nešto novo i da se prihvati iskustvo u različitoj kulturi od naše. Ovo poslednje naročito u kontekstu toga da pored ovih kraćih razmena, postoji mogućnost i za duže razmene učenika u trajanju od po godinu dana koje pružaju veće mogućnosti učesnicima da uče i da se razvijaju, ali i predstavljaju veći izazov tako mladim osobama. Ipak, nešto što je za ponos svakako je i činjenica da, pored naših učenika koji su odlazili na te pojedinačne razmene, mi spadamo među retke zajednice koje se mogu pohvaliti time da smo u jednom trenutku imali čak pet mladih ljudi iz inostranstva koji su proveli godinu u našoj srednjoj školi i čak stekli i sertifikate o poznavanju našeg jezika koji su učili za vreme boravka ovde.
Na samom koncu, Banjac je zaključila: “Jako je lepo kad se sagleda na kraju sve to i kad vidite koliko specifičnih sudbina je tu uključeno i koliko specifičnih situacija je tu sve prošlo. Normalno, nije uvek sve prijatno, ni kod učenja nije sve prijatno, ali upravo u tome i jeste poenta jer učenje ne podrazumeva da nam je sve lagodno, već da se razdrmamo, prodrmamo i otvorimo neke nove poglede i vidimo da neko drugi ima neko drugačije mišljenje nego što mi imamo”
