Novinar i pisac, Ilija Tucić, predstavio se novobečejskoj publici krajem prošle godine u Domu kulture, a Novobečejci su imali priliku da ponovo uživaju u njegovim pričama iz i o Vojvodini u četvrtak, 5. decembra, ovog puta u Narodnoj biblioteci Novi Bečej, kada je govorio o svojoj knjizi „Priče ravnice“.
Govoreći o tome šta je za njega Vojvodina i kako bi je najbolje definisao, Tucić je rekao: „Jedna od najlepših definicija, ujedno i jedna od najkraćih i zato, za ove prilike i najzgodnijih, jeste ona koju sam čuo od našeg velikog istoričara umetnosti, Bele Durancija, rodom iz Bača, danas već dugo Subotičanina, koji mi je rekao: „Znaš, kada ovako u decembru padne sneg, a u Vojvodini je nekad znao da padne i mnogo ranije već polovinom novembra i kada napada toliko da domaćin kuće odmah u cik zore u pola 5, 5 ujutru mora da izađe, da očisti dvorište i da očisti prostor ispred kuće kako bi ostali ukućani, odnosno čeljad mogla da izađe, kada očisti avliju, očisti ispred kuće, nekako pogleda komšijinu kuću, komšija još nije ustao, sneg napadao, nekako mu je bezveze da se okrene, vrati i uđe u kuću. Zato uzme pa očisti još metar, dva snega pred komšijinom kućom, kada on izađe čisto da vidi, nekako je lepo. E, taj metar očišćenog snega pred komšijinom kućom, to je Vojvodina“.
Ipak, iako su njegove priče sentimentalna povest jednog područja na kojem svi živimo, a koje stilski variraju od novinarsko-reportažnog stila, pa, do literarnog, one su značajne i zbog toga što je, kako Tucić kaže, ovo poslednji momenat da se o Vojvodini progovori i piše van stereotipnog diskurska o prazničnoj i svečarskoj Vojvodini, na jedan realniji način. „Vojvodina zvanično, prema podacima pokrajinskog sekretarijata koji se time u nadležnosti bavi, ima dvesto hiljada praznih kuća. Znači, to nisu one kuće gde imate po pravilu jedno ili dvoje starijih ljudi. Ne, to je zaista dvesto hiljada praznih, napuštenih kuća koje postoje po Vojvodini. Vojvodina prema zvaničnoj statistici svake godine izgubi 26 hiljada ljudi, 11 hiljada je razlika u broju rođenih i umrlih, a 15 hiljada je broj onih koji su zvanično odjavili svoje prebivalište u Vojvodini i otišli u inostranstvo. Svakako da je taj broj i daleko veći i tako dolazimo do činjenice da je recimo jedan Sombor između dva popisa izgubio 30 posto stanovništva, dolazimo do još mnogo dramatičnijih podataka kada su u pitanju mala mesta ispod 3 hiljade stanovnika od kojih se mnoga polako pretvaraju u salašarska naselja. Zato mislim da je upravo ovo momenat, zamalo pa poslednji čas, kada u Vojvodini treba progovoriti na pravi način, kada se moramo bar mi koji ovde jesmo, kako volim da kažem, 365 dana, lišiti one stereotipne predrasude o Vojvodini kao prazničkoj, svečarskoj teritoriji gde se dolazi na iće i piće i dobar provod uz tamburaše. Vojvodina je mnogo više od toga“, zaključio je Ilija Tucić.
On je istakao i da radi na sledećoj knjizi pod nazivom „Sentimentalni vodič kroz Novi Sad“, a koja će se baviti njegovim uspomenama i sećanjima koja se tiču Novog Sada.
