Šetnja u šumi i besplatan ručak - zvuči primamljivo. Ali sa pečurkama treba biti posebno oprezan. Među hiljadama vrsta gljiva, često je teško razlikovati jestive od otrovnih pečuraka.
Mnogi Evropljani žale za krajem leta i početkom jesenjih kiša. Ali za ljubitelje pečurki to je savršeno vreme da uzmu korpu i krenu u šumu u potragu za večerom.
Potraga za divljim pečurkama postaje sve popularnija. To je zanimljiv hobi, a pripemanja ručka od plodova koje su sami sakupili, mnogima pričinjava posebno zadovoljstvo.
Strastveni lovci na pečurke mogu se naći širom centralne Evrope. I dok je danas ljubav prema prirodi za mnoge Nemce razlog da krenu u potragu za pečurkama, ta tradicija je delimično rođena iz potrebe, objašnjava doktor Markus Šoler, stručnjak za glive u Prirodnjačkom muzeju iz Karlsruea.
"U Nemačkoj je posle dva svetska rata bilo ljudi koji su umirali od gladi, koji nisu imali šta da jedu. Zbog toga je političarima i naučnicima i palo na pamet da koriste pečurke, jer one imaju dosta proteina“, kaže za DW Šoler.
Kratka sezona pečurki je u proleće, kada ukusni smrčak proviri iz zemlje. Ali glavna sezona je u jesen, od septembra do sredine novembra, kada pada kiša, ali i dalje nije previše hladno.
Doktor Šoler objašnjava da su mesta kao što su Crna šuma i Bavarski Alpi u južnoj Nemačkoj, savršena za potragu za pečurkama zbog raznovrsnosti šume u tim predelima. Prema njegovim rečima, pečurke rastu uz drveće koje je tipično za to područje, kao što su hrast i bukva.
Ima ljudi koji se branjem pečurki bave od malena, pošto su zanat naučili od roditelja. Međutim, i najiskusniji lovci na pečurke trebalo bi da budu oprezni. S obzirom na to da postoje hiljade vrsta gljiva, lako se može dogoditi da neko pomeša jestive i otrovne pečurke, naročito ljudi koji nisu odrasli u tom regionu, ističe stručnjak za pečurke.
Doktor Šoler objašnjava da je najopasnija vrsta zelena pupavka, koja je uzrok gotovo svih smrtnih slučajeva od posledica trovanja pečurkama u Nemačkoj.
"U Nemačkoj imamo veliki problem zbog ljudi koji dolaze iz Istočne Evrope, naročito Rusije, gde ta vrsta pečurke ne postoji. Kada ti ljudi dođu u Nemačku, oni misle da je zelena pupavka jestiva i onda izgube život od posledica trovanja“, kaže Šoler. Zbog toga Karlsrue, kao i mnogi gradovi i sela na jugu Nemačke organizuju besplatna savetovališta u kojima ljudi mogu da provere pečurke koje su ubrali.
U Pridodnjačkom muzeju stručnjaci za gljive organizovali su izložbu. Majkl Rotman je tu došao sa pečurkama koje je sam ubrao. Za sebe kaže da je početnik i da nije siguran da li je ubrao neku gljivu koja može biti otrovna. Stručnjaci za gljive u njegovoj korpi pronašli su pečurke koje Rotman ne bi trebalo da jede, ali ne zato što su otrovne, već zato što su stare ili više nisu ukusne. Nijedna nije bila otrovna.
Rotman je nakon provere mogao da se počasti mesnatim vrganjima i pečurkama magičnog izgleda (latinskog naziva Boletus Luridus), koje postaju plave kad ih presečete. Međutim, za one koje nemaju toliko sreće da u svojoj blizini imaju takvo savetovalište, preporuka je: ako sumnjate da li je pečurka jestiva ili ne, bacite je. Na kraju je bolje imati prazan tiganj, nego završiti u bolnici zbog trovanja pečurkama.
Da li znate koja pečurka je "Mocart među gljivama", skupoceni afrodizijak koji je nekada bio "poslastica" isključivo ljudi plave krvi i dubokih džepova? Kliknite OVDE i saznajte.
(MONDO)
