Pročitajte zapažanja i analizu knjige "Slika Dorijana Greja" Oskara Vajlda, koju je napisala Ljiljana Jovanov, profesorka književnosti iz Novog Bečeja.
Slika Dorijana Greja je roman u kojem se govori o nečistim i zlim silama, roman o grehovima, licemerju i pohlepi, koji su obavijeni umetnošću i prekriveni tajnama. Radnja romana se odigrava u Engleskoj krajem 19. veka kada je Bazil Holvard, slikar izuzetne i senzualne prirode, otkrio neopisivu lepotu svog prijatelja Dorijana Greja i odlučio da je prenese na platno. Portret Dorijana Greja je bilo njegovo najbolje delo do tada i svi su mu se divili. Dorijan Grej, mladić neukaljane duše i čista srca pristaje da pozira svom prijatelju ne sluteći šta ga čeka posle toga. Mladost i starost, duhovno i materijalno, život i smrt su motivi koji se prepliću u ovom romanu nagoneći čitaoca da prodre u dubinu priče koja za sobom nosi teško breme mladog junaka Dorijana Greja.
Bazilov prijatelj lord Henri se među prvima divio takvom umetničkom delu, te je žudeo da upozna Dorijana Greja i njegovu mladost koja je prosto isijavala iz slike. Kada ga lord Henri konačno upoznaje, govori mu reči koje nisu naivne i koje prodiru u svaku poru Dorijanovog tela: Za mene je lepota čudo nad čudima. Samo šuplji ljudi ne sude svetu po njegovom izgledu. Prava tajna sveta jeste vidljivo, ne nevidljivo... Da, gospodine Greje, vama su bogovi bili naklonjeni. Ali, što bogovi daju, brzo i uzimaju. Kada vam mladost prođe, ostaviće vas i lepota, i onda ćete u jedan dan saznati, da nema više za vas pobeda, ili da se morate zadovoljiti bednim pobedama, koje će vam uspomenu na vašu prošlost zagorčati više nego porazi. Obrazi će vam požuteti i upasti, a oči se pomutiti. Užasno ćete patiti... Bilo mladosti koje u vama bije, slabi kada napunimo dvadesetu. Udovi nam otežaju, čula zakržljaju. Mi starimo i postajemo ružne lutke, i uspomene nas gone na minule strasti, od kojih smo se grozili, i na slatka iskušenja, kojima nismo imali hrabrosti da podlegnemo. Mladost! Mladost! Na svetu osim mladosti ništa ne postoji.
Ove reči lorda Henrija ostavljaju veliki utisak na mladića koji sa gađenjem počinje da posmatra svoj portret, jecajući
| Biografija Oskara Vajlda Oskar Vajld je rođen 1854. godine u Dablinu u Irskoj. Tokom 1875-1876. objavljivao je poeziju u nekoliko literarnih magazina, a 1878. dobija nagradu za englesku književnost. Ubrzo odlazi u London gde stiče popularnost među književnicima. Godine 1890. objavio je svoje najčuvenije delo, roman Slika Dorijana Greja. U to vreme bio je na vrhuncu slave. Godine 1891. njegova slava počinje da se gasi jer postaje alkoholičar. Posle povratka iz zatvora, u kojem je bio dve godine, seli se u Pariz, gde i umire. Umro je 1900. godine od meningitisa, sam i bez novca. |
kako će mu to jedino ostati kao uspomena na njegovu lepotu i mladost. Na taj način će mu se slika rugati, a on to nikako neće podneti. Tog trenutka dešava se kobna situacija u kojoj naivni mladić poželi da proda svoju dušu đavolu samo da zauvek ostane mlad, a da mesto njega stari slika koja izaziva mržnju u njemu i postaje njegov neprijatelj. Lord Henri je, po meni, oličenje samog đavola u ljudskom obliku, i kao jedno nečisto stvorenje dovodi to toga da se želja Dorijana Greja ispuni. Iskvaren i lukav ima sve ono što jedan nečastivi poseduje, te tim velom prekriva i Dorijana.
Ne sluteći šta mu se desilo, Dorijan Grej provodi dane sasvim normalno, u društvu svoje devojke Sibile Vejn koju je voleo svim silama. Međutim, lord Henri je bio uvek tu oko njega, indirektno ga nagoneći da čini neke stvari sa kojima se Dorijan nije slagao, ali ih je ipak činio. Prepušta se mračnim zadovoljstvima i nemoralnim postupcima. Sve počinje samoubistvom Sibile Vejn koju je Dorijan ostavio pred venčanje, posle neke predstave u kojoj je loše glumila. To je bio razlog njegovog odlaska od nje. Od tog trenutka slika kojoj su se svi divili počinje da se menja. Ona stari, a na njoj se vide tragovi svakog greha koje počinjava Dorijan Grej. Iskrivljena usta, bore oko usta i očiju bili su dovoljni da Dorijan skloni sliku od očiju javnosti i stavi je u sobu od koje je samo on imao ključ. Godine su prolazile, on se nije menjao. Zadovoljan svojom mladošću, ulazi u sve mračnije uglove svog života i biva uzrok samoubistava, plača, galame, gonjenja, pa čak i ubistva koje sam počinjava. Ubija svog dugogodišnjeg prijatelja Bazila Holvarda jer je naslikao za njega najgoru sliku koja mu je uništila život.
Njegova trula duša krvari na platnu, uništavajući mu lice i ruke, iskrivljena od bolova i grehova, ubija sav ideal od kojeg je Dorijan Grej bio nekada stvoren. Sve što je bilo čisto i nevino u njemu više nije postojalo. Više nije bio božansko biće, već pali anđeo u krugovima pakla. Na kraju, želeći da uništi sliku kako bi mogao dalje da živi, uzima nož u nameri da je iseče. U momentu uboda, začuo se životinjski krik iz usta Dorijana Greja. Kada je policija ušla u sobu iz koje se čuo stravični krik, mogli su da vide samo portret prelepog mladića, nevinih očiju i leš koji je ležao pored slike. Leš je bio toliko star i ogavan, da su prepoznali ko je po prstenu koji je Dorijan Grej nosio.
Uticati na nekog znači predati mu sopstvenu dušu. On ne misli svoje prirodne misli, niti gori prirodnim strastima. Njegove vrline nisu stvorene za njega. Njegovi grehovi, ako postoje, pozajmljeni su. On postaje eho nečije tuđe muzike, glumac uloge koja nije napisana za njega. Cilj života je samorazvoj. Ostvariti savršeno sopstvenu prirodu-to je razlog našeg postojanja... Strah od društva, koje je osnov morala, strah od Boga, koji je tajna religije-to su dve stvari koje vladaju nama.
