Majke i očevi koji vode brigu o svojoj deci suočavaju se sa istim problemima: hroničnom nezaposlenošću, neplaćanjem alimentacije i sporim rešavanjem sudskih postupaka
Hronična nezaposlenost, neplaćanje alimentacije i sporo rešavanje sudskih postupaka glavni su problemi sa kojima se svakodnevno suočavaju samohrani roditelji u Srbiji. Na strani majki, odnosno očeva koji su primorani da sami vode brigu o svojoj deci, uglavnom „stoje” udruženja, dok država čini veoma malo da bi se ove porodice osećale zaštićeno. Žene nisu pošteđene otkaza, pogotovo u privatnom sektoru. Rade i u trećoj smeni, čime poslodavci krše zakon, dok njima ostaje samo da trpe i ćute. Pojedine lokalne samouprave ipak su spremne da „odreše kesu” za jednoroditeljske porodice, pa tako samohrani roditelji iz Beograda uživaju privilegiju da dečje ekskurzije, mature ili rekreativne nastave plaćaju po ceni nižoj za 25 odsto.
Prema podacima Udruženja samohranih majki, u Srbiji je registrovano 56.000 samohranih roditelja, ali ih realno ima više od 75.000.
– Ovi ljudi žive na ivici siromaštva i svi su primaoci dečjeg dodataka, koji je simboličan. Ministarstvo rada i socijalne politike poslednji put na ovu temu radilo je istraživanje pre četvrt veka. Kad smo ih upitali u čemu je problem, pozvali su se na manjak novca jer bi analiza bila isuviše skupa. Kako to onda država motiviše rađanje – pita se Dušica Radišić, predsednica Udruženja samohranih majki, podsećajući da ova organizacija broji 830 članova od kojih su 37 samohrani očevi.
Većina njih su udovci, dok je samo trojici tata sudskom odlukom pripalo dete na staranje.
– I to može biti vid diskriminacije, jer su mnogi očevi divni roditelji. Oni se kao i samohrane majke suočavaju sa istim problemima, jer im majke ne isplaćuju alimentaciju ili prosto ne žele da viđaju decu. Balkanski mentalitet katkad prevagne, pa uočavamo da neki od njih starijem detetu, pogotovu ako je žensko, nameću ulogu majke. Tada ih, recimo, šalju na roditeljske sastanke ili uče da kuvaju. To ipak ne znači da su loši – uverava Radišićka.
Poseban problem ovih porodica jesu deca koje očevi nisu priznali. U udruženju se trećina članova suočava sa ovakvim nedaćama, dodaje predsednica, s tim što nijedna majka za sada nije pokrenula postupak za priznavanje očinstva.
– Morale bi da plate advokata, za šta nemaju novca, a i unapred znaju da takvi procesi traju godinama, pa odmah odustaju. Zato i nemaju šansu da ostvare pravo na alimentaciju – nabraja Radišićka.
Sem pomoći u paketima hrane, higijene ili školskog pribora, pojedina udruženja samohranih roditelja pružaju i besplatnu pravnu pomoć prilikom utvrđivanja očinstva, poveravanja dece, doprinosa za izdržavanje, nasilja u porodici...
– Država čini malo. Maltene ništa. Jedino vredno pomena jeste za nijansu veći dečji dodatak za samohrane roditelje koji iznosi oko 2.900 dinara, što je ipak za samo 400 dinara više od dodatka koji primaju ostale ugrožene porodice – precizira Vera Totić, predsednica Udruženja samohranih roditelja, podsećajući da od 750 članova iz cele Srbije, više od 70 odsto roditelja ne plaća alimentaciju ili to ne čini redovno.
Posle razvoda braka, deca najčešće pripadaju majci. Tako je barem bilo minule godine kada su, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u 79 odsto slučajeva mališani dodeljeni na izdržavanje ženama. Pripadnice lepšeg pola ipak češće podnose zahtev za razvod, ali su, objašnjavaju uCentru za socijali rad Beograda (GCSR), ujedno i spremnije da ga očuvaju, odnosno da rade na poboljšanju odnosa i rešavanju bračnih problema.
izvor: politika.rs
