Jelena Poučki ili Helena, kako je svi zovu, 2010. spakovala je kofer i iz stana u Petrovaradinu zaputila se put Kutereva, podno Velebita. Obrnutim smerom kretanja nego što je ovdašnji živalj navikao dočekujući dođoše s raznih paralela, ona je tako završila u Lici, a život već četiri godine deli ni manje ni više nego s medvedima.
U najkraćem opisu ona je volonter u jedinom utočištu u Evropi, ili kako kaže spontanoj zajednici, za male medvede koji su ostali bez svoje majke. A u najširem smislu tvrdi da je našla svoj životni balans, nešto o čemu je maštala dok se kao student biologije iz Bečeja selila po novosadskim kafkijanskim garsonjerama.
- Medvedi su neka vrsta pokazatelja, simbola, jakosti da je priča zdrava. Tako je barem u šumi. Gde ima medveda, ima i svega ostalog i sve je u nekom balansu. Jednostavan način življenja, ali ne i život, koji je uz šumu, vrlo dinamičan i izazovan. Pa sva ta godišnja doba... - priča nam svoje impresije Poučki koju smo prekinuli u sortiranju mrkve i branju maslačaka za medvediće.
Život van sistema počeo je spontano. U Kuterevu je prvi put bila 2007. pa je to ponovila još nekoliko puta 2010. kad je najesen te godine konačno odlučila šta joj je činiti.
- Tu me je dočekala Mlada Gora, tada devetomesečno mladunče. Medvedićima koji ostanu bez majke najčešće se desi da ih ljudi pronađu i pokušaju da ih odgoje, čime im oduzmu strah od čoveka, a to im je najbitnije za preživljavanje, jer smo im mi jedini neprijatelj. Zbog toga oni ne mogu biti vraćeni u prirodu, a prilaze selima i mogu da naprave probleme, pa ih odstreljuju ili sklanjaju kod nas - objašnjava Poučki, i dodaje da medvedi u utočištu mogu preživeti 45 godina, dok u prirodi jedva dožive 25, “stres čini svoje” a tu je i lov, posebno trofejni.
Trenutno imaju osam medveda i šest volontera. Ivan Crnković je voditelj, koordinator i Kuterevac. Tu su još i Teo iz Italije, Guasimara iz Španije, Lukas iz Litvanije, Sebastijan i Ameli iz Francuske.
- Naši medvedi su već izgubljeni za divljinu, njihova opcija je ili odstrel ili utočište. Mi ih, zapravo, “koristimo” kao “ambasadore” kad već ne mogu da žive u divljini. Ovako preko medija oni prenose priču o našem (civilizovanom) odnosu s divljinom. Drago mi je da su tu, a i krivo mi je što moraju da budu tu - nastavlja ona.
Na pitanje šta su je medvedi naučili, kaže “da divljinu, pa i onu u sebi, moramo razumeti da bismo je mogli sačuvati”.
izvor: 24sata.rs
