Ilustracija generisana uz pomoć veštačke inteligencije
Tema transplantacija organa u Srbiji ponovo je otvorena u javnosti, ovog puta kroz televizijsko gostovanje u kojem su o izmenama zakona, stanju u sistemu i iskustvima pacijenata govorile dr Ružica Jovanović, v.d. direktorka Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja, Ivana Jović iz udruženja „Donorstvo je herojstvo“ i Biljana Vasković, članica istog udruženja koja je i sama prošla kroz proces transplantacije. U razgovoru je bilo reči o izmenama člana 23 Zakona o presađivanju ljudskih organa, o ulozi porodice u odlučivanju, o statistici transplantacija, ali i o problemima na koje pacijenti ukazuju godinama – od nedovoljne primene postojećih zakonskih rešenja do neujednačene informisanosti o mogućnostima lečenja.
Dr Ružica Jovanović: ne donosi se novi zakon, već se precizira sporni član
Dr Ružica Jovanović je objasnila da se ne radi o donošenju novog zakona, već o izmenama člana 23, koji je, kako je navela, morao preciznije da se uredi nakon primedbi Ustavnog suda, pre svega u delu koji se odnosi na ulogu porodice u davanju saglasnosti. Ona je rekla da su iza njih radne grupe i javne rasprave i da očekuje da taj posao bude završen u narednom periodu.
Govoreći o rezultatima sistema, Jovanović je iznela podatke da je tokom 2024. godine bilo devet donora i 45 transplantacija, da je 2025. godina završena sa 20 donora i 102 transplantacije, dok je u prva tri meseca 2026. zabeleženo 11 donora i 49 transplantacija. Ocenila je da su to ohrabrujući pokazatelji i dodala da bi Srbija, ako se takav tempo nastavi, sredinom naredne godine mogla da konkuriše za ulazak u Eurotransplant, uz napomenu da je jedan od ključnih uslova dostizanje oko 10 donora na milion stanovnika.
(Srbija trenutno ima oko tri donora na milion stanovnika)
Ona je detaljno obrazložila i model koji se trenutno predlaže: postojanje registra onih koji izričito ne žele da budu donori, dok bi se u ostalim slučajevima primenjivala pretpostavljena saglasnost, ali uz uključivanje porodice. Po njenim rečima, porodica bi najpre trebalo da kaže šta je pokojnik želeo, a ako to ne zna, da iznese svoj stav. Navela je i redosled članova porodice koji se pitaju, od punoletne dece, preko supružnika ili vanbračnog partnera, do roditelja, brata i sestre. Istakla je da se u praksi izbegava pritisak i da koordinatori ne insistiraju ukoliko među članovima porodice nema saglasnosti.
Jovanović je takođe tvrdila da pacijenti nisu ugroženi zato što član 23 još nije formalno izmenjen, jer se transplantacije, kako je rekla, obavljaju kada god postoji donor i sistem već skoro dve godine funkcioniše po instrukciji Ministarstva zdravlja. Uz to je naglasila da Uprava za biomedicinu sprovodi edukacije i zdravstvenih radnika i stanovništva, te da se ti efekti već vide u rezultatima. Kasnije u razgovoru dodala je i da su žive transplantacije bubrega prisutne, da ih je prošle godine bilo 27, kao i da su bile planirane nove intervencije u UKC Vojvodine.
Ivana Jović: problem nije samo zakon, već i to što volja pojedinca nije jasno zaštićena
Ivana Jović je u javnom nastupu podsetila da je do 2018. godine postojao sistem donorskih kartica, a da je zatim uvedena pretpostavljena saglasnost, ali tako da je u praksi i dalje ostalo da se za doniranje traži saglasnost porodice. Ona je navela da su istraživanja pokazala promenu raspoloženja u javnosti i da čak 80 odsto građana danas ima pozitivan stav prema donorstvu, dok bi svaka druga osoba izrazila spremnost da se upiše u registar donora kada bi takva mogućnost postojala.
Međutim, Jović je upozorila da u nacrtu izmena i dalje nije dovoljno jasno zaštićena autonomija pojedinca. Po njenom tumačenju, svaka osoba mora imati mogućnost da se izjasni i pozitivno i negativno, odnosno i da želi i da ne želi da bude donor. Navela je da su, prema mišljenju pravnih stručnjaka sa kojima je udruženje sarađivalo, kao i pojedinih institucija za zaštitu prava, problematične upravo situacije u kojima odluka ostaje nejasna ili se potpuno prebacuje na porodicu. Posebno je ukazala i na to da su osobe koje nemaju porodicu u nepovoljnijem položaju, jer praktično nemaju isti prostor da unapred iskažu pozitivnu volju.
Ona je govorila i o praktičnom predlogu: da građani mogu da izraze svoju volju kod bilo kog lekara, kod javnog beležnika ili kroz zdravstveni sistem, uz strogu zaštitu tih podataka, koji bi bili dostupni samo u trenutku kada su zaista potrebni u transplantacionom procesu. Jović je poručila da zakonsko pitanje možda nije jedino, ali jeste neophodno da bi građanima bilo kristalno jasno ko i kako odlučuje o njihovom telu posle smrti. Uz to je naglasila da se, pored izmene spornog člana, moraju primenjivati i one odredbe zakona koje nisu sporne, uključujući i ukrštene transplantacije kao nadu za deo pacijenata.
Biljana Vasković: porodica ne sme da zameni volju pojedinca, a zakonske mogućnosti ne smeju ostati mrtvo slovo
Biljana Vasković je najpre reagovala na deo razgovora o ulozi porodice i upozorila da se upravo tu vide moguće teškoće. Rekla je da problem može nastati kada postoji više članova porodice, kada među njima nema jedinstvenog stava ili kada se u prvi plan stavlja porodična odluka umesto prethodno izražene volje samog čoveka. Ona je poručila da porodica može da učestvuje, ali kao čuvar volje pojedinca, a ne kao zamena za nju. U tom smislu, ukazala je i na uporedna rešenja iz Hrvatske i Španije, gde postoji pretpostavljena saglasnost, ali i mogućnost da građani unapred izraze i pozitivnu volju.
Najopširniji deo njenog izlaganja odnosio se na lično iskustvo. Vasković je ispričala da je na dijalizu krenula sredinom 2022. godine, nakon što je već godinama znala za dijagnozu i imala porodično iskustvo sa transplantacijom, jer joj je sestra ranije bila transplantirana u Srbiji. Upravo zato ju je, kako je rekla, posebno pogodilo to što je sistem u trenutku kada je njoj zatrebao bio u gorem stanju nego godinama ranije.
Objasnila je da zbog različite krvne grupe ona i njen suprug nisu mogli da budu klasičan donorski par, pa se informisala o ukrštenim transplantacijama, koje zakon predviđa od 2018. godine. Međutim, tvrdi da je tada od lekara dobila odgovor da se to „kod nas ne radi“ i da se jedva obavljaju i standardne transplantacije. Za nju je, kako je rekla, to bio hladan tuš, jer je shvatila da mogućnost koja postoji na papiru u stvarnosti nije dostupna pacijentima. Dodala je da se ni četiri godine kasnije, prema njenim rečima, pacijentima i dalje govori da program ukrštenih transplantacija ne postoji i da se oni ne informišu dovoljno o svim opcijama lečenja, uključujući i preemptivnu transplantaciju, odnosno transplantaciju pre početka dijalize.
Vasković je potom navela da je na kraju transplantaciju obavila u Hrvatskoj, gde je imala mogućnost da bude na listi čekanja i gde je, kako je ispričala, za manje od godinu dana dobila dva poziva, od kojih je drugi bio uspešan. Hrvatski sistem je opisala kao funkcionalan i stabilan, uz ocenu da je njegovo glavno uporište poverenje građana. Kao ilustraciju je iznela podatke da je Hrvatska prošle godine imala 291 transplantaciju organa, 110 donora, od čega 103 kadaverična, kao i 85 organa razmenjenih u okviru Eurotransplanta.
Kasnije u emisiji Vasković je dodatno ukazala da problem nije samo u edukaciji građana, već i unutar samog sistema: da bi porodica uopšte bila pitana, prethodno mora da se dođe do potencijalnih donora, što znači da sistem mora bolje da prepoznaje i evidentira moguće donore i da se, kako je rekla, doslednije utvrđuje moždana smrt u donorskim bolnicama. Navela je i da saglasnost porodica u Srbiji nije zanemarljiva, već da je oko 55 do 60 odsto, što po njenoj oceni pokazuje da javnost menja stavove, ali da sistem ipak mora da otvori više mogućnosti – od boljeg dolaženja do potencijalnih donora, do širenja kruga živih donora i omogućavanja da se građani unapred izjasne. Posebno je poručila da se na ukrštene transplantacije ne sme gledati kroz „megalomanske cifre“, jer i kada se spoje samo dva para, to već znači dva spašena života.
Razilaženje stavova
Razlika između sagovornica nije bila u tome da li sistem treba unapređivati, već u tome šta je trenutno glavni problem. Dr Ružica Jovanović insistirala je na tome da sistem pokazuje rezultate, da transplantacije teku i da izabrani model sa registrom onih koji ne žele da budu donori, uz učešće porodice, može dati dobre rezultate. S druge strane, Ivana Jović i Biljana Vasković su upozorile da se bez jasnije zaštite volje pojedinca, bez pune primene postojećih zakonskih mogućnosti i bez boljeg funkcionisanja sistema „iznutra“ ne može govoriti o zaista stabilnom i pravednom transplantacionom sistemu.
Zaključak koji se nameće
Iz onoga što je rečeno javno može se izvući dvostruk zaključak: statistika jeste bolja nego prethodnih godina, ali pitanja koja pacijenti otvaraju nisu zatvorena. Napredak, dakle, postoji, ali ostaje spor oko toga da li Srbija gradi samo efikasniji sistem ili i sistem u kojem će unapred biti jasno čija se volja poštuje, ko donosi odluku i koje su sve mogućnosti pacijentima stvarno dostupne.
