Milena Pavlović Barili jedna je od Srpkinja koje su ostavile neizbrisiv trag kako u našoj umetnosti, tako i u svetskim kulturnim krugovima.
Ostala je upamćena kao slikarka, pesnikinja, a živela je na način koji je odudarao od međuratnog perioda. Za svojih kratkih trideset i pet godina života, Milena Pavlović Barili zauzela je jasno mesto u istoriji umetnosti. Upravo o svemu ovome govori monodrama “Neka dođe neko” koju je novobečejska publika mogla da odgleda u sredu 7. avgusta na Tiskom keju.
Jelena Srećkov koja je tumačila lik velike umetnice donela je pred gledaoce čitav spektar emocija koje su prožimale Milenu Pavlović Barili u njenoj poslednjoj noći na ovom svetu koju obrađuje dramski tekst koji je osnova ovog pozorišnog komada. U njenom izvođenju, Milena Pavlović Barili osvrće se na sopstvene uspone i padove, na svoj odnos sa majkom, ali i na odnose za muškarcima i na teret snažne senzualnosti koji je nosila celog života. Ona se pred gledaocem diže i gradi, ali i raspada i dekonstruiše i već na samom početku, ona kazuje kako je “volela više nego što je uobičajeno, pa se zato do zemlje savila”, da bi u jednom ključnom momentu kulminacije uzviknula: “postala sam Milenina senka”. Na samom kraju, njen lik miri se sa samom sobom, ona pakuje svoje četkice, boje i radove koje je naslikala i odlazi nekud, iza scene, u nepoznato, kao što je i u realnosti Milena Pavlović Barili otišla tiho u noć.
Jelena Srećkov ističe da je tekst ove monodrame dobila pre nekoliko godina, ali da je bilo potrebno vreme da bi mu se posvetila i da bi pronašla svoj lik. Kako naglašava, tokom rada na ovom tekstu, bilo joj je važnije bilo ono unutrašnje, što nas sve spaja, od onog spoljašnjeg. Govoreći o tome kako je Milena Pavlović Barili uticala na nju, ona je rekla: “Njena tanana ličnost, njena upornost i nepredavanje, doslednost da ostane svoja, to mi je dalo nekakvu snagu da sve ovo sama izguram, zato što sam ja, u početku, tražila saradnike, a onda sam videla da nisam naišla na nekog ko bi mogao tu ideju zajedno sa mnom da isprati i onda sam shvatila da sam upućena sama na sebe, odnosno, da sam upućena na Milenu. Nekako sam sa njom našla neki dijalog i zaista mi je bila inspirativna. Osnažila me je da ovo i dalje nadograđujem, da svaka predstava bude drugačija, jer ja osetim njeno prisustvo svaki put”.
A da je odlično dočarala čuvenu slikarku najbolje su posvedočili aplauzi koji su dugo po završetku predstave odjekivali Tiskim kejom.
