WEBINFO
Građanin ima pravo da zna
Ilustraciju kreirao AI – ChatGPT
Piše: Tijana Janković
Dok pacijenti prikupljaju milione za transplantacije u inostranstvu, Srbija i dalje nema stabilan transplantacioni sistem – pravna neizvesnost, neprimenjeni programi i nizak broj donora pokazuju koliko je put do funkcionalnog modela još dug.
Foto: AI ilustracija (generisano uz pomoć veštačke inteligencije)
Piše: Tijana Janković
Olivera Jovanović, predsednica udruženja „Zajedno za novi život“ i pacijentkinja sa transplantiranim bubregom, godinama razgovara sa ljudima koji se dvoume oko pitanja doniranja organa. Ti razgovori odvijaju se na tribinama, tokom radionica, ali i u neformalnim susretima, van institucionalnog okvira. Bez obzira na kontekst, kaže da gotovo uvek nailazi na isti obrazac. Sagovornik razume da je doniranje organa humano i društveno važno. Načelno podržava ideju. Međutim, gotovo po pravilu sledi: „Ali ja ipak ne bih. Neka to uradi neko drugi.“
Prema njenim rečima, takav odgovor nije izuzetak, već jedno od najčešćih stanovišta sa kojima se udruženje susretalo u razgovorima sa građanima. Ne radi se o otvorenom protivljenju. Nije u pitanju religiozno uverenje, niti direktan strah od medicinskog sistema. Reč je o solidarnosti u principu — ali o distanci u praksi.
Ilustracija: AI-generisana ilustracija (ChatGPT)
Piše: Tijana Janković
Kada je Biljana Vasković odlučila da transplantaciju obavi u Zagrebu, ta odluka nije bila izraz nepoverenja prema lekarima u Srbiji, već posledica dugog perioda čekanja i neizvesnosti u sistemu koji, prema njenom iskustvu, funkcioniše sporije nego što bolest napreduje. „Bolest ima rok, a procedura nema“, navodi ona. U trenutku pogoršanja zdravstvenog stanja, pacijent, kako kaže, više ne razmišlja o nadležnostima i pravnim okvirima, već o tome gde će pre dobiti realnu šansu da nastavi život.
Transplantacija u drugoj zemlji nije uslovljena državljanstvom, već medicinskim kriterijumima i administrativnim procedurama. U praksi se takvi zahvati najčešće realizuju kroz samostalno finansiranje ili uz prethodno odobrenje nadležnog fonda zdravstvenog osiguranja, u skladu sa propisima zemlje u kojoj se transplantacija obavlja.
Iskustvo Biljane Vasković nije izolovan slučaj, već, prema ocenama sagovornika, ukazuje na širi problem u kojem se transplantacija u Srbiji ne odvija isključivo u medicinskom, već i u pravnom okviru koji već godinama nije u potpunosti uređen. Iako sistem raspolaže stručnim timovima i tehničkim kapacitetima, pravni okvir još gotovo pet godina nije usklađen sa ustavnim zahtevima. Time izostaje stabilnost i puna pravna sigurnost.
Ilustracija: AI-generisana ilustracija (ChatGPT)
Piše: Tijana Janković
Goran Filić Gogac dobio je novo srce 21. marta 2019. godine. Od tada slavi dva rođendana. Ipak, kako često ističe, transplantacija nije „čudesni povratak u staro stanje“, već početak života pod jasnim pravilima – sa doživotnom terapijom, redovnim kontrolama i stalnom svešću da je svaki novi dan rezultat nečijeg ‘da’ u najtežem trenutku.
U javnosti takve priče zvuče kao završnica. U medicinskoj stvarnosti, to je tek poslednja faza dugog i preciznog procesa koji počinje daleko od operacione sale.
Ilustracija: AI-generisana ilustracija (ChatGPT)
Piše: Tijana Janković
Jedne večeri 2015. godine, dok je bila na času salse, Biljani Vasković stigao je imejl sa rezultatima redovne kontrole krvi. Blago povišen kreatinin u tom trenutku nije delovao kao presuda, ali s obzirom na porodičnu istoriju – majku koja je provela 20 godina na hemodijalizi i sestru koja je već bila transplantirana – Biljana je osetila poznatu jezu.
„U trenutku me oblio hladan znoj. Znala sam da je to to. Bolest koja u našem slučaju i nema pravu dijagnozu, već se samo kaže – hronična bubrežna insuficijencija“, priseća se Biljana u svom svedočenju.
