Transplantacija u Srbiji: Sistem koji zavisi od našeg „da“

Ilustracija: AI-generisana ilustracija (ChatGPT)

Piše: Tijana Janković

Goran Filić Gogac dobio je novo srce 21. marta 2019. godine. Od tada slavi dva rođendana. Ipak, kako često ističe, transplantacija nije „čudesni povratak u staro stanje“, već početak života pod jasnim pravilima – sa doživotnom terapijom, redovnim kontrolama i stalnom svešću da je svaki novi dan rezultat nečijeg ‘da’ u najtežem trenutku.

U javnosti takve priče zvuče kao završnica. U medicinskoj stvarnosti, to je tek poslednja faza dugog i preciznog procesa koji počinje daleko od operacione sale.

Šta se u Srbiji danas transplantira – a šta ne

Foto: dr Saša Knežević, koordinator za transplantaciju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije

U Srbiji se trenutno rade transplantacije bubrega, jetre, srca i rožnjače. Transplantacije pluća, pankreasa i tankog creva nisu deo redovnog sistema, niti su javno dostupni planovi koji bi precizirali kada i pod kojim uslovima bi te procedure mogle biti uvedene.

Transplantacije se obavljaju i sa preminulih i sa živih donora, ali u praksi funkcionišu veoma različito. Od živih donora gotovo isključivo se transplantira bubreg, najčešće između bliskih srodnika. Zbog toga je sistem u najvećoj meri oslonjen na preminule donore, čije pravovremeno prepoznavanje i uključivanje u proceduru predstavlja ključnu kariku celog procesa.

Kako objašnjava Saša Knežević, koordinator za transplantaciju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, transplantacija nije jedan čin, već složen sistem u kojem greška ili kašnjenje u bilo kojoj fazi može značiti da se organ zauvek izgubi.
„Transplantacija ne počinje u operacionoj sali. Ona počinje u jedinici intenzivne nege, u trenutku kada medicina, uprkos svim naporima, više nema terapijsko rešenje za pacijenta, ali se otvara mogućnost da on pomogne drugima“, kaže dr Saša Knežević.

Gde transplantacija zaista počinje?

U Srbiji postoji 34 akreditovane donor-bolnice. To su uglavnom opšte bolnice koje same ne rade transplantacije, ali imaju ključnu ulogu – da prepoznaju potencijalnog donora i pokrenu proceduru.

Potencijalni donor je pacijent sa teškim i nepovratnim oštećenjem mozga, najčešće usled teške povrede glave ili masivnog moždanog krvarenja, koji se nalazi na aparatima za disanje i održavanje cirkulacije.
„Pacijent se u bolnicu uvek prima sa jednim ciljem – da se spase njegov život. Donorstvo se razmatra tek kada medicina izgubi tu bitku“, naglašava dr Knežević.

Upravo u toj fazi sistem najčešće pokazuje slabosti — ne zbog nedostatka stručnosti, već zbog izostanka rutine, straha od pravne nesigurnosti i neujednačene primene procedura među bolnicama.
„Ako se potencijalni donor ne prepozna na vreme, sistem više nema šta da spašava. To nije pitanje loše namere, već iskustva i rutine. U bolnicama koje često prolaze kroz taj proces, procedure su jasne. U onima koje se retko susreću sa donorima, svaka situacija izgleda kao izuzetak“, objašnjava dr Saša Knežević.

Moždana smrt: medicinska činjenica, ne procena

Jedan od najvećih izvora straha i nerazumevanja jeste pojam moždane smrti, koji se u javnosti često pogrešno poistovećuje sa komom.

Moždana smrt znači potpuno i nepovratno prestajanje svih funkcija mozga, uključujući moždano stablo. Za razliku od kome – dubokog poremećaja svesti iz kojeg oporavak može biti moguć – moždana smrt nikada nije povratna.
„Koma i moždana smrt nisu isto. Koma može da traje danima ili mesecima i da se završi oporavkom. Kod moždane smrti oporavak nije moguć“, objašnjava dr Knežević.

Upravo nerazumevanje tog pojma često postaje prepreka u razgovoru sa porodicom.

Smrt po neurološkim kriterijumima utvrđuje nezavisna lekarska komisija. Kod odraslih osoba čine je tri lekara – jedan anesteziolog i dva neurologa, koji ne smeju biti deo transplantacionog tima. Smrt se potvrđuje nizom strogo propisanih kliničkih testova, među kojima je i apnea test (provera da li pacijent ima sposobnost samostalnog disanja).

Kako objašnjava dr Knežević, apnea test nije “formalnost”, već ključna provera neurološkog kriterijuma smrti. Tokom testa procenjuje se da li organizam spontano pokreće disanje u uslovima koji bi kod živog čoveka izazvali respiratorni podsticaj. Upravo zato je procedura strogo standardizovana i sprovodi je komisija koja je nezavisna od transplantacionog tima — kako bi medicinska potvrda smrti ostala odvojena od bilo kakvog interesa da se organi iskoriste.

Tek nakon toga porodica se obaveštava o smrti, i tek tada se, prvi put, otvara pitanje donorstva.
„Razgovor sa porodicom se ne vodi u trenutku šoka. Porodica prvo mora da razume da je smrt već nastupila. Donorstvo se nikada ne pominje pre toga“, naglašava dr Knežević.
Kako objašnjava, cilj tog razgovora nije ubeđivanje, već razumevanje. „Porodica ima pravo da pita sve – šta znači moždana smrt, šta se tačno dešava sa telom, koliko traje procedura. Na nama je da odgovorimo jasno i iskreno.“

Šta aparati tada zapravo rade?

U trenutku kada je moždana smrt potvrđena, aparati više ne održavaju život pacijenta, već isključivo funkcionalnost njegovih organa. Smrt je u tom trenutku već nastupila i nepovratna je – ono što se održava jeste cirkulacija i oksigenacija organa, kako bi oni, ukoliko porodica da saglasnost, mogli da budu transplantirani drugim pacijentima.
„Mi tada više ne lečimo pacijenta. Mi pokušavamo da sačuvamo organe kako bi mogli da pomognu drugima“, objašnjava dr Knežević.

U toj fazi vodi se intenzivna medicinska briga o organima, ali se istovremeno proveravaju i kontraindikacije – stanja zbog kojih oni ne mogu biti korišćeni. To uključuje, između ostalog, HIV infekciju, aktivne teške infekcije ili određene maligne bolesti. Ukoliko se utvrdi da organi nisu bezbedni za transplantaciju, procedura se u tom trenutku prekida.

Eksplantacija 

Ako porodica da saglasnost i ako ne postoje medicinske prepreke, sledi eksplantacija (medicinski termin za hirurško vađenje organa iz tela donora). Ova faza pokreće precizno koordinisan lanac postupaka koji se odvija u ograničenom vremenskom okviru.

Eksplantaciju obavljaju specijalizovani timovi koji dolaze iz transplantacionih centara, dok se istovremeno, u drugim zdravstvenim ustanovama, već bira primalac. U tom trenutku sistem funkcioniše paralelno: dok se organi pripremaju za vađenje, za svakog od njih se traži medicinski najodgovarajući pacijent.

Vreme je tada presudno. Srce može biti van tela oko četiri sata, jetra do dvanaest, a bubreg do dvadeset četiri sata.
„Ponekad o sudbini organa odlučuju minuti, a ne sati“, ističe dr Knežević i dodaje da jedan donor, u zavisnosti od očuvanosti građe i funkcije tkiva i organa, može produžiti osam i više života.

Foto: Pregled osnovnih tipova transplantacija i donora u medicinskoj praksi

Kako se bira primalac?

Organi se ne dodeljuju po hronološkom redosledu prijave. Nacionalnom listom upravlja Uprava za biomedicinu, a izbor primaoca zasniva se na medicinskom algoritmu u kojem se uzimaju u obzir krvna grupa, stepen hitnosti, tkivna podudarnost, ali i telesna građa donora i primaoca.

Kako objašnjava dr Saša Knežević, kompatibilnost između donora i primaoca jedan je od najzahtevnijih kriterijuma u transplantacionom procesu.
„Lista čekanja nije spisak po redosledu. To je dinamičan sistem u kojem se za svaki konkretan organ proverava da li u tom trenutku postoji odgovarajući primalac. Ako se parametri ne poklope, organ ne može biti dodeljen“, kaže Knežević.

Zbog toga se dešava da pacijent godinama bude na listi, a da nikada ne dobije odgovarajući organ.

Nikolina Vujackov, koja već godinama živi sa transplantiranom jetrom, kaže da je tek kroz sopstveno iskustvo shvatila koliko taj sistem zavisi od preciznih medicinskih podudaranja.
„Ljudi misle da je lista čekanja red. U stvarnosti, možete biti na listi, ali da uopšte niste kandidat za određeni organ“, kaže ona.

Međutim, problemi sistema ne počinju tek u trenutku kada se organ traži za konkretnog pacijenta. Problemi često počinju mnogo ranije — u dijagnostici, organizaciji i neujednačenoj praksi među ustanovama.

U razgovorima sa pacijentima, otvara se i širi problem koji prethodi i listama i donoru — dijagnostika. Biljana Vasković, pacijentkinja koja je prošla dijalizu i transplantaciju i aktivistkinja udruženja „Donorstvo je herojstvo“ ukazuje da deo pacijenata u Srbiji, čak i nakon urađene biopsije bubrega, ne dobije preciznu nefropatološku interpretaciju koja bi “imenovala” bolest i odredila optimalno lečenje. Zbog toga neki, kako navodi, uzorke biopsije nose u države EU radi potpune nefropatološke obrade i ekspertize, kako bi dobili jasnu dijagnozu, uključujući i analize koje mogu biti važne za praćenje i posle transplantacije, naročito kod bolesti koje imaju rizik da se ponove i ugroze presađeni organ. Taj dijagnostički vakuum nije pitanje komfora, već pitanje ishoda lečenja, pravovremene terapije i dugoročnog očuvanja presađenog organa.

Gde sistem najčešće staje?

Iako su medicinski kriterijumi jasno definisani, a stručni timovi postoje, broj realizovanih transplantacija u Srbiji i dalje je daleko ispod potreba pacijenata na listama čekanja. Najveći zastoji, saglasni su i stručnjaci i organizacije koje se bave donorstvom, ne nastaju u operacionim salama, već mnogo ranije — u donor-bolnicama, u onoj prvoj tački sistema od koje zavisi sve što sledi.

Prema podacima Ministarstva zdravlja Republike Srbije, tokom 2025. godine realizovano je 20 donora i obavljeno 63 kadaverične transplantacije organa (34 bubrega, 17 srca i 12 jetri), kao i 39 transplantacija rožnjača. Uprkos tome, na zvaničnim listama čekanja i dalje se nalazi više od 1.700 pacijenata.

Kako upozorava Ivana Jović iz udruženja „Donorstvo je herojstvo“, u pojedinim bolnicama godinama ne bude realizovan nijedan donor, ne zato što potencijalni donori ne postoje, već zato što se procedura ne pokrene na vreme.
„To znači da se gube organi koji su mogli da spasu više života“, kaže Jović.

Isto potvrđuje i dr Saša Knežević, koji objašnjava da ključni problemi ne leže u nedostatku stručnosti ili timova, već u svakodnevnoj praksi. „U ustanovama u kojima se donorski procesi pokreću retko, procedure se doživljavaju kao izuzetak, a ne kao standard“, navodi Knežević.
Zbog izostanka rutine, neujednačene prakse i straha od pravne nesigurnosti, postupanje često zavisi od iskustva pojedinaca, a ne od jasno uspostavljenog sistema. „Ako se potencijalni donor ne prepozna ili se procedura ne pokrene na vreme, medicina više nema šta da spasi“, ističe on.

Pored kadaveričnog donorstva, kao potencijalno važno „ubrzanje“ sistema često se pominje model ukrštene donacije — kada donor i primalac iz jednog para nisu kompatibilni, pa se uparuju sa drugim parom u sličnoj situaciji. U Srbiji ovaj koncept formalno postoji u propisima: pravilnik je donet krajem 2021. godine, ali se u praksi, prema navodima pacijenata i organizacija, program ne sprovodi.
Biljana Vasković navodi da su pacijentske inicijative upućivane institucijama sa predlogom da se formiraju liste zainteresovanih parova i uspostavi operativni model, ali da odgovori izostaju. U situaciji u kojoj svaka realizovana transplantacija menja statistiku čekanja i smrtnosti, razlika između postojanja propisa i njegove primene ostaje jedno od ključnih pitanja efikasnosti sistema.

Redakcija je i za potrebe ovog teksta pokušala da dobije zvanične podatke i komentar Ministarstva zdravlja, Uprave za biomedicinu i Kliničkog centra Vojvodine, ali do zaključenja teksta odgovor nije stigao.

Ivana Jović iz udruženja „Donorstvo je herojstvo“ ukazuje i na način na koji se uređuje normativni okvir. Kao posebno problematičan primer navodi organizovanje javne rasprave o izmenama zakona u terminu koji, kako smatra, realno sužava učešće stručne javnosti i građana. Prema navodima sagovornice, objava je plasirana 30. decembra 2025. u 15.01 čas, dok je usmena rasprava održana 9. januara 2026. godine — u periodu kada je deo stručne javnosti i građana odsutan zbog prazničnih dana.

Život posle transplantacije

Foto: Nikolina Vujackov – odlazak na transplantaciju jetre, prvi dan oporavka i sadašnja fotografija

Transplantacija ne znači kraj bolesti, već prelazak u drugo hronično stanje. Život posle transplantacije podrazumeva doživotnu imunosupresivnu terapiju, redovne lekarske kontrole i trajno povećan rizik od infekcija.

Nikolina Vujackov, koja je novu jetru dobila 29. septembra 2018. godine, kaže da je period čekanja na transplantaciju bio „najduži i najnapetiji deo života“.
„Nikad ne znate u kom trenutku će zazvoniti telefon. Uvek morate da budete dostupni i blizu kuće“, kaže ona. Dan kada je poziv stigao pamti precizno – bila je u kupovini kada je zazvonio telefon. „Dok sam ga vadila iz džepa, osećala sam da je to taj poziv. U tom trenutku milion stvari vam prolazi kroz glavu.“
Danas, gotovo osam godina nakon transplantacije, kaže da živi „sasvim normalno, uz određena ograničenja“, ali da zahvalnost donoru ostaje svakodnevna misao. „To je nešto sa čim legnem i budim se. Zahvalna sam ljudima koji su doneli odluku da organi budu donirani.“

Iskustva pacijenata poput Gorana Filića Gogca i Nikoline Vujackov pokazuju da transplantacija produžava život, ali ga ne pojednostavljuje. Terapija se uzima svakodnevno i u strogo određenim vremenskim intervalima, bez preskakanja. Kontrole su redovne i dugoročne, a svaka infekcija, čak i naizgled bezazlena, zahteva brzu reakciju lekara, jer imunosupresija smanjuje sposobnost organizma da se sam izbori sa bolešću.

Za pacijente, to znači trajnu medicinsku disciplinu i život u kojem „normalnost“ postoji, ali uz jasno postavljena ograničenja.

Činjenica koja menja perspektivu

Na kraju, dr Saša Knežević iznosi podatak koji, kako kaže, najbolje objašnjava zašto je donorstvo pitanje celog društva. „Verovatnoća da će čoveku tokom života zatrebati transplantacija organa i do 50 puta je veća od verovatnoće da će on ikada biti donor.“

U tom odnosu verovatnoća ogleda se suština sistema — većina ljudi tokom života može postati primalac, ali će se samo mali broj naći u poziciji donora.

Za Gorana Filića Gogca, ta statistika više nije apstraktna. Njegov „drugi rođendan“, 21. mart 2019. godine, postoji zahvaljujući odluci jedne porodice koja je u najtežem trenutku rekla „da“.