Foto: AI ilustracija (generisano uz pomoć veštačke inteligencije)
Piše: Tijana Janković
Olivera Jovanović, predsednica udruženja „Zajedno za novi život“ i pacijentkinja sa transplantiranim bubregom, godinama razgovara sa ljudima koji se dvoume oko pitanja doniranja organa. Ti razgovori odvijaju se na tribinama, tokom radionica, ali i u neformalnim susretima, van institucionalnog okvira. Bez obzira na kontekst, kaže da gotovo uvek nailazi na isti obrazac. Sagovornik razume da je doniranje organa humano i društveno važno. Načelno podržava ideju. Međutim, gotovo po pravilu sledi: „Ali ja ipak ne bih. Neka to uradi neko drugi.“
Prema njenim rečima, takav odgovor nije izuzetak, već jedno od najčešćih stanovišta sa kojima se udruženje susretalo u razgovorima sa građanima. Ne radi se o otvorenom protivljenju. Nije u pitanju religiozno uverenje, niti direktan strah od medicinskog sistema. Reč je o solidarnosti u principu — ali o distanci u praksi.
Sličan obrazac beleže i istraživanja sprovedena u drugim zemljama. Prema podacima Nacionalnog istraživanja o stavovima prema doniranju organa iz Sjedinjenih Američkih Država iz 2019. godine, čak 90 odsto ispitanika izjasnilo se da podržava doniranje organa. Ipak, samo oko 60 odsto njih bilo je stvarno registrovano kao donori. Taj jaz između deklarativnog stava i konkretnog čina stručnjaci opisuju kao jednu od ključnih prepreka razvoju donorskih sistema — i to ne samo u Srbiji, već globalno.
Sagovornici su saglasni da iza te distance često stoje duboko ukorenjeno nepoverenje, dugotrajne dezinformacije i činjenica da se o ovoj temi u porodicama gotovo nikada ne razgovara unapred. Razgovor se odlaže — sve dok ne bude prekasno. Upravo u tom trenutku, kada je već „prekasno“, prepliću se medicina, pravo, psihologija i poverenje u institucije.
Brojevi koji stavljaju u kontekst
Prema izveštaju Newsletter Transplant 2024, koji zajednički pripremaju EDQM/Savet Evrope i španska Nacionalna organizacija za transplantacije, tokom 2023. godine u Srbiji je realizovano svega devet donacija organa od preminulih osoba. To predstavlja stopu od oko 1,3 donora na milion stanovnika. Sa takvim pokazateljima, Srbija se svrstava među zemlje sa najnižim brojem donora po milionu stanovnika u grupi od 92 posmatrane države.
Tokom 2024. godine, prema podacima koje je udruženje „Donorstvo je herojstvo“ iznelo u saopštenju iz januara 2026. godine, preminula su 63 pacijenta koji su čekali na transplantaciju. U istom periodu na listu čekanja dodata su 64 nova imena. Lista se, dakle, ne smanjuje — ona se kontinuirano obnavlja.
Tokom 2025. godine, prema podacima Ministarstva zdravlja Republike Srbije, zabeležen je određeni pomak. Realizovano je 20 donora i obavljene su 63 kadaverične transplantacije organa, uključujući 17 transplantacija srca — što predstavlja najveći godišnji broj transplantacija srca do sada. Uprkos tom napretku, na listama čekanja i dalje se nalazi više od 1.700 pacijenata. Podatke o transplantacionoj aktivnosti redovno objavljuje Uprava za biomedicinu Ministarstva zdravlja.
Poređenja radi, Hrvatska — zemlja sa približno upola manjim brojem stanovnika od Srbije — godišnje realizuje u proseku oko 300 transplantacija. Stopa kadaverskog doniranja iznosi oko 40 donora na milion stanovnika, dok je procenat saglasnosti porodica oko 80 odsto, prema podacima iz istog međunarodnog izveštaja. Španija ostaje evropski lider, sa stopom od približno 49 donora na milion stanovnika.
Razlike među ovim zemljama nisu slučajne. One se ne mogu objasniti isključivo brojem stanovnika ili medicinskim kapacitetima. Iza njih stoje decenije sistemske edukacije, stabilna finansijska podrška bolnicama koje realizuju donacije, obučeni koordinatori na svakom nivou zdravstvenog sistema i — ono što je možda najteže meriti, ali i najvažnije — poverenje građana. Poverenje koje se gradi decenijama, a može biti narušeno u jednom trenutku.
Strah koji se prenosi usmeno
Pacijentske organizacije, mitove koji opstaju uprkos višegodišnjoj edukaciji, ne smatraju marginalnim pojavama. Olivera Jovanović ih navodi bez zadrške: „Ima tu svega. Od religijskih ubeđenja, preko priča o trgovini organima, do dezinformacija o lošem lečenju. Sve to utiče na odluke koje se donose u najtežem trenutku.“
Ivana Jović, zakonska zastupnica udruženja „Donorstvo je herojstvo“, objašnjava da ti strahovi nisu nužno rezultat svesnog odbijanja donorstva. Često su posledica informacija do kojih je osoba došla usput — putem društvenih mreža, komentara ispod tekstova ili neproverenih izvora. „U vremenu u kojem se informacije šire brzinom svetlosti, jednako je lako doći do validnog i do potpuno netačnog sadržaja. I možda neko misli da takve komentare niko ne čita — ali čita se“, kaže ona i dodaje da posebno snažan uticaj imaju informacije ili dezinformacije koje dolaze iz izvora kojima se tradicionalno veruje — verskih autoriteta, zdravstvenih radnika ili javnih ličnosti.
Tvrdnje da se organi uzimaju dok je čovek još živ i dalje se pojavljuju u javnom prostoru, uključujući i komentare na društvenim mrežama ispod tekstova o transplantaciji. Takve tvrdnje najčešće proizlaze iz nerazumevanja pojma moždane smrti — termina koji je medicinski precizno definisan, ali laički često pogrešno shvaćen.
Kada mit dolazi iz autoritativnog izvora
Dr Saša Knežević, anesteziolog i koordinator transplantacionog tima Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, navodi da je upravo nerazumevanje moždane smrti jedan od najčešćih razloga zbog kojih porodice odbijaju doniranje. „Porodica ima pravo da pita sve — šta znači moždana smrt, kako se utvrđuje, šta se dešava sa telom. Naša je obaveza da odgovorimo jasno i precizno. Komisija koja utvrđuje smrt i tim koji obavlja transplantaciju nikada nisu iste osobe. Razgovor sa porodicom ne vodi se da bi se neko ubedio, već da bi se objasnilo“, kaže dr Knežević.
Kada je reč o verskim stavovima, slika je složenija nego što se često predstavlja u javnosti. Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve još 2004. godine doneo je stav kojim se saglašava sa transplantacijom organa, pod uslovom da je donor dobrovoljno zaveštao organe i da je porodica posmrtno dala saglasnost. Taj stav je ponovljen u javnim istupima tokom 2024. godine. Katolička crkva, Islamska zajednica i Jevrejska zajednica u Srbiji takođe podržavaju doniranje. Na konferenciji udruženja „Donorstvo je herojstvo“ u junu 2025. godine predstavnici svih tradicionalnih verskih zajednica potvrdili su da doniranje organa nije u suprotnosti ni sa jednom od njih.
Ipak, unutar same Srpske pravoslavne crkve postoji teološka napetost koja utiče na individualne stavove vernika. Protonamesnik Dragan Popović, govoreći na panelu „Stavovi verskih zajednica o doniranju organa“ organizovanom u okviru iste konferencije udruženja „Donorstvo je herojstvo“, naglasio je da u crkvi postoji deo koji smatra da moždana smrt nije smrt u pravom smislu reči, jer srce i dalje kuca, a organi funkcionišu uz veštačku podršku. „U SPC postoji deo onih koji smatraju da moždana smrt nije smrt u pravom smislu te reči, i deo onih koji je prihvataju kao teološki koncept“, rekao je Popović. Kao prihvatljivo rešenje naveo je mogućnost da svaki potencijalni donor za života da izričitu saglasnost, čime bi se, prema njegovim rečima, otklonile i etičke i teološke nedoumice.
Sagovornici upravo taj prostor između zvaničnog stava Crkve i individualnih tumačenja koja cirkulišu u lokalnim sredinama opisuju kao jedan od ključnih izvora zabune. Zvanični stav retko se citira, dok usmena tumačenja putuju daleko brže.
Odluka pod pritiskom
Odluka o doniranju organa donosi se u trenutku akutnog šoka. Porodica koja je upravo izgubila blisku osobu — ili stoji pred saznanjem da je smrt nastupila — suočava se sa zahtevom da u kratkom roku donese odluku o jednom od najosetljivijih pitanja koje može postojati.
Istraživanja pokazuju da ljudi u stanju šoka najčešće biraju ono što im deluje manje rizično i emocionalno manje opterećujuće. U kontekstu donorstva, to često znači odbijanje. Ne zato što je to nužno vrednosni stav, već zato što predstavlja mehanizam psihološke zaštite u trenutku kada racionalna procena nije moguća.
Zbog toga je važno da se o ovoj temi u porodici razgovara pre nego što nastupi trenutak odluke. Ne kao deo kampanje, već kao pitanje lične odgovornosti. Porodica koja zna stav preminulog ne odlučuje pod teretom neizvesnosti — ona prenosi njegovu volju. Prema iskustvu transplantacionih koordinatora, upravo ta razlika u praksi često presuđuje.
Kriterijumi za određivanje prioriteta pri transplantaciji
Jedna od najrasprostranjenijih dezinformacija jeste tvrdnja da organi imaju prednost za bogate ili uticajne pojedince. Olivera Jovanović odgovara na to ličnim iskustvom. „Nismo platežno 'teški', niti smo imali bilo kakve privilegije. Sistem funkcioniše po medicinskim kriterijumima. To mogu da potvrde mnogi pacijenti.“
Nikolina Vujackov iz Novog Bečeja, koja već sedam godina živi sa transplantiranom jetrom, navodi da joj je sistem raspodele organa detaljno objašnjen prilikom ulaska na listu čekanja. „Ljudi razumeju koliko znači pristanak porodice. Ali bez poverenja u sistem, teško je očekivati da će ta odluka biti doneta“, kaže ona.
Ivana Jović dodaje da normativna nedorečenost nakon odluke Ustavnog suda dodatno komplikuje percepciju građana. Izmene Zakona o presađivanju ljudskih organa još uvek nisu usvojene, a odluka Ustavnog suda iz 2021. godine ni skoro pet godina kasnije nije u potpunosti zakonodavno zaokružena. „Teško je očekivati puno poverenje u sistem koji godinama funkcioniše bez jasno usvojenog zakonskog rešenja“, navodi ona.
„Podržavam, ali ja ne bih“
Od svih obrazaca koji se javljaju u razgovorima o donorstvu, Olivera Jovanović izdvaja upravo ovaj kao najtipičniji za savremeno društvo. „Svako 'ne' treba razumeti. Ako je iza njega strah — razjasniti ga. Ako je dezinformacija — ponuditi tačne podatke. Ali ako je u pitanju nespremnost da se govori o sopstvenoj smrtnosti, tu kampanja ne može mnogo. Tu pomaže samo porodični razgovor“, kaže ona.
U većini porodica taj razgovor nikada se ne vodi. Ne zato što tema nije važna, već zato što je neprijatna. „Smrt je neminovna. Ali u njenom besmislu može se učiniti nešto humano. Porodica koja je o tome već razgovarala ne odlučuje u vakuumu — već prenosi volju onoga koga je izgubila“, navodi Jovanović.
Reč koja ostaje
Goran Filić Gogac iz Smedereva danas obeležava dva datuma: dan rođenja i 21. mart 2019. godine, kada je dobio novo srce. Porodica donora — mladića od 32 godine — zamolila je da ostane anonimna. Na majicama koje je štampao u njihovu čast, posle svakog pranja, na kraju je ostajala samo jedna reč: „živo“. „I verujem da to nije slučajno“, kaže Filić.
Za Nikolinu Vujackov dileme nikada nije bilo. „Sama pomisao da vaš pristanak može nekome produžiti život donosi osećaj smisla. Teško je zamisliti plemenitiji čin“, kaže ona.
Odgovornost medija
Ivana Jović ističe da mediji imaju značajnu ulogu — kako u razbijanju mitova, tako i u očuvanju dostojanstva svih uključenih. Anonimnost donora i primaoca, prema pravilima transplantacionih sistema u regionu, nije formalnost, već mehanizam zaštite porodica u najosetljivijem trenutku.
Sličnog stava je i Olivera Jovanović. „Važno je da mediji ne budu samo posmatrači. Posetite dijalizne centre, razgovarajte sa pacijentima, pratite proces. Donacija ne bi smela da bude vest od jednog dana.“
Ako biste prihvatili — da li biste dali?
Na kraju, Olivera Jovanović postavlja pitanje koje, kako kaže, retko ostaje bez odgovora: „Ako bi vaš život zavisio od nečijeg 'da', da li biste prihvatili taj organ?“
To pitanje nije postavljeno da bi nekoga posramilo. Ono podseća na jednostavnu činjenicu: statistički gledano, svako od nas pre može postati primalac nego donor. A sistem čije funkcionisanje očekujemo od drugih možda je jednog dana sistem od kojeg ćemo i sami zavisiti.
