Pročitajte zapažanja i analizu knjige "Potiska vila", Novobečejca Daria Tenžere, koju je napisala Ljiljana Jovanov, profesorka književnosti iz Novog Bečeja.
Potiska vila je zbirka od dvanaest priča koje su nastajale, kako sam autor kaže, u različitom vremenskom periodu i za koje možemo reći da su ljubavnog karaktera. U svakoj od ovih priča susrećemo se sa ženama mistične lepote koje okupiraju Tenžerin svet svojom magijskom lepotom. Pravi romantik, Tenžera nam predstavlja apstraktan svet, svet između sna i jave u kojem više preovladava iracionalno, i niko ne bi trebalo da traži paralele sa realnošću.
Prva priča Potiska vila koja je srž ove zbirke i odakle kreće sve predstavlja nam tu magijsku lepotu žene koja zaokuplja autora i ne dozvoljava mu da se odupre od vilinske lepote. Dakle, tu se spominje vila, mitološko biće koje u narodnom verovanju zauzima posebno mesto. Vile su, kako ih predstavlja narodna fantazija, natprirodna ženska bića. Njima se pripisuje izgled izuzetno lepih i uvek mladih devojaka koje život provode na nebu, u planini, u vodi (što je slučaj kod našeg autora, jer spominje reku Tisu i ravnicu koja je okružuje) i uvek su sasvim slobodne. Opisuju se sa dugom raspletenom kosom, često zlatne boje. Svoju ljubav vile brižljivo prikrivaju, a zanimljivo je da vole i slobodnu ljubav. Do ljubavi između čoveka i vile, po narodnom verovanju, uvek dolazi na silu kada muškarac oduzme vili krila i okrilje. Vila ostaje u ljubavi dok joj se ne pruži prilika da se oslobodi i vrati ranijem životu. Dakle i autorova plavooka vila, devojka koju upoznaje jedno popodne na keju pored Tise omamila ga je svojom lepotom, da je samoinicijativno krenuo za njom, kao začaran. Pružajući joj svu svoju ljubav bez premca, našao se u vilinom kolu iz kojeg je samo on izašao povređen, jer je njegova vila na kraju dobila priliku da se oslobodi i vrati ranijem životu.
Tako i ostale priče (Bdenje, Pismo za Izabel, Uz šank, Ona je sanjala Pariz, U groznici, Gorko, Pet stotina reči o tebi, Skica za priču, Mesečevoj kćeri, Sasvim obična priča, Bajka o nama) opisuju žene koje su ostavile dubok trag u autorovom apstraktnom životu i nikada se nisu dugo zadržavale, ostavljajući ga samog. Nikada ih nije krivio, jer, kao pravi romantik i džentlmen, uvek ih je opravdavao i izdizao iznad sebe. Ostajao bi sam, ali sa samoćom nikada nije uspevao da se izbori. Patio bi noću, kada sve stane, i kada se bude demoni koji ga teraju na poroke, zadajući mu još veće rane. Noću, kada odjekuje samo tišina. Stotinu strahova meškolji se u snu i ja znam šta ih budi. Znam da osećaju miris krvi i plašim se da ih ovoga puta neću moći uspavati. Kerovi laju negde u ravnici. Pijani momci varaćaju se sa slave. Zima zvecka lancima... Samo jedna, jedina, čarobna reč iz usta palog anđela i daha šestokrilog heruvima nedostaje da te prizovem. Ali mi beži i ti si, i dalje, daleko.
Likovi u pričama mladog autora nemaju imena, a ako su neka i imenovana, nisu stvarna, već nose određeni simbol svojim imenom, kao npr. Ognjena u prvoj priči Potiska vila. Dakle, sve do kraja ostaje mistično i pod velom tajni. Jezik i samo autorovo pripovedanje je veoma zanimljivo. Dakle, služi se velikim brojem metafora, iz čega vidimo da za sobom nosi iskusni čitalački paket koji mu je istovremeno i odskočna daska u pisanju. Dobro poznavanje jezika i stila svakako mu idu u prilog i već sada obećavaju velikog pisca. Smatram i sa sigunošću tvrdim da je ovo samo minimum od onoga što nam Dario Tenžera još može dati.
Priče koje nisu povezane, ali čine jednu izuzetnu celinu su, kao što je već spomenuto, ljubavne. Međutim, to je ona iskrena ljubav jednog romantika koja drži balans da ove priče ne budu sasvim obične ljubavne priče koje imaju patetičan kraj sa srećnim završetkom. Niti su to priče o dečačkoj ljubavi, prepune alegorije i već istrošenog koncepta pisanja. Ono što je vredno u ovim pričama jesu upravo ti mistični momenti koje se prelamaju sa javom i na jedan Kostićev način objedinjuju ovu zbirku.
Na samom početku ove zbirke, još u samom predgovoru, Tenžera se predstavlja čitaocima i uvodi ih u priče. Objašnjava kako ih je stvarao i šta one za njega predstavljaju. Navodi da ove priče nisu ni biografske ni autobiografske i već samim tim se ograđuje od te patetike koja je malopre spomenuta, ističući da su jedini stvarni likovi reka Tisa i Novi Bečej. To je samo njegov subjektivni doživljaj, svet između iluzije i stvarnosti.
Jedina stvar sa kojom se ne slažem sa Tenžerom jesu njegove reči na kraju predgovora gde on kaže Naravno, očekujem da se mnogima ova knjiga neće dopasti. To je sasvim razumljivo. Davno je rečeno da su sve priče već napisane, a da je sve što mi stvaramo ništa drugo do jedna velika stilska vežba u kojoj učetvuje celo čovečanstvo. U svakom slučaju, uživajte koliko možete, a ja obećavam da neću napisati više ni reč. Dok se ne predomislim. Dakle, ova knjiga ne može da se dopadne samo onima koji ne poznaju jasnu razliku između stvarnosti i mistike, i između mitologije i realnog života. Ne bih se složila ni sa mišlju da su sve priče ispričane, jer uvek postoji nešto što je ostalo nedorečeno. Takođe, obećanja su tu da bi se kršila, te uskoro očekujem da se mladi autor Dario Tenžera predomisli i oglasi novom zbirkom.
Povezane vesti:
Debitantska zbirka kratkih priča
