Intervju sa Viktorom Škorićem

 

 

Viktor Škorić je mladi Miloševčan koji za osobom ostavlja zavidan književni trag. Rođen 1991. godine on je, do sada, objavio dve knjige kojima je poznat novobečejskoj, ali i široj publici. Njegov prvenac jeste zbirka priča “Davnina, ruža i prah”, dok je svoj književni rad nastavio stvaranjem zbirke eseja o Dušanu Vasiljevu “Magle, noći i žice”. Nesumnjivi kvalitet misli iskazan u ova dva dela udružen sa maestralnim vladanjem stilom i rečju, ukazuju na to da je Viktor Škorić jedan od naperspektivnijih mladih pisaca u našoj opštini, a verovatno i šire.
Obe njegove knjige predstavljene su novobečejskoj publici posredstvom Narodne Biblioteke Novi Bečej, a mi smo, ovom prilikom, dok čekamo neko buduće književno veče, pokušali da od našeg mladog pisca dobijemo, makar i mali, uvid u njegovu motivaciju i “okidače” koji ga podstiču da piše i stvara.

Vaša prva knjiga, zbirka priča “Davnina, ruža i prah”, objavljena je 2011. godine. Šta je motivisalo jednog tako mladog čoveka da se bavi tako kompleksnim temama kakve srećemo u Vašim pričama?

V.Š: Knjiga „Davnina, ruža i prah“ je delo mojih književnih „ranih jada“. Ono je istovremeno i izvor za moje nastupajuće stvaralaštvo, i putokaz, ali i zavičaj od kog je mlad čovek hteo da se otkloni da bi istupio iz svoje zone komfora, svoje zarobljenosti. Ja sebe doživljavam isključivo kao proznog pisca, i zato sam se javio sa proznom knjigom (iskreno, sumnjam da ću bilo kada izdati knjigu pesama). Mogu reći da sam u tu knjigu utkao veći deo svojih opsesija; bilo da je reč o kontempliranju o umetnosti i umetniku, autobiografskom pisanju, sklonosti k mitu i eksperimentu, ova knjiga čini kolaž moje ličnosti.

Koliko vremena je bilo potrebno da nastane jedna takva zbirka?

V.Š: Ne mnogo. Knjiga takve predistorije (pisana u dvadesetoj, s pasioniranim čitalačkim žarom, neprestano podsticana mnogim spoljašnjim i unutrašnjim „okidačima“) nastaje spontano, bezambiciozno i s željom samo da se „nešto kaže“. Sada ne smatram da je neophodno samo nešto da se kaže; bitno je i kako se to kaže.

Da li je tačno da je jedan od Vaših literarnih uzora Danilo Kiš? Zbog čega?
V.Š. Svakako, ne bežim od toga da mi je Kiš i njegov svet (ratnog) detinjstva bio jedan od tih „okidača“ za književno stvaralaštvo. Posvetio sam se Kišu pišući master rad, kao i još nekoliko tekstova koji su izašli u časopisima poput Letopisa Matice srpske i Traga. Mogu reći da je Kišova gravitaciona sila dugo najjače dejstvovala u mom biću. Što me dovodi do jedne paradoksalne situacije da tražim otklon od njega. Razlog? Ne želim previše da ličimo. A da odgovorim i na ovaj drugi deo pitanja – zbog divljih kestenova iz moje ulice.

Ko su pisci koji su najviše uticali na Vas i na koji način?
V.Š. Ovo je pitanje na koje ni sam ne bih mogao precizno da formulišem odgovor. Budući da se trudim da baš ne ličim na svoje omiljene pisce, nalazim genetske uticaje od književnih predaka za koje nisam ni znao da su se toliko ukodirali u mene. Da, mogu da navedem mnoštvo pisaca za koje sam rekao da bih voleo da pišem kao što su pisali oni, ali da izdvojim pojedina imena i povežem ih sa sobom – ne mogu. Zato ću samo reći šta cenim kod nekih velikana svetske književnosti: kod Kiša – biblijsku sažetost; kod Kortasara – intelektualnu razigranost; kod Hesea – melanholičnu misaonost; kod Vulfa – memorijsku totalitarnost; kod Kamija – vedri pesimizam; kod Crnjanskog – muziku reči...

Prošle godine iz štampe je izašla Vaša druga knjiga “Magle, noći i žice” koja je zbirka eseja o Dušanu Vasiljevu. Kakav je vaš odnos prema ovom pesniku i zašto baš eseji o njemu?
V.Š:
Kao što sam i u uvodnoj napomeni te knjige napisao, ona je nastala iz jednog eseja posvećenog poetskom stvaralaštvu ovog pesnika. Budući nagrađena Brankovom nagradom, taj podsticaj me naveo da napišem svoju prvu naučnu knjigu. Otkrio sam mnoge srodnosti sa Vasiljevljevim pesničkim žarom, sa njegovim opsesivnim motivima (sadržanih, između ostalog, i u naslovu knjige), sa emocijom koja iz tih stihova izbija. I uopšte, fasciniraju me pesnici koji žive za svoje Delo, koji sagorevaju zbog njega, koji se prinose na oltar boginji Poezije. Iako ne jedini put, smatram da takvi ljudi zaista zaslužuju zvanje Pisca. I kao i sve što sam do sada napisao, i Vasiljev je postao deo mene.

Na čemu trenutno radite?
V.Š: Ne mogu a da se samoironično ne nasmejem ovom pitanju. Pre dve godine, kada je peruanski nobelovac Mario Vargas Ljosa gostovao u Novom Sadu (u SNP-u, čemu sam prisustvovao), i kada je dobio istovetno pitanje – pri tom detaljno odgovorivši na njega – pomislio sam da je Ljosa „pozer“, jer šta to pisac ima unapred da najavljuje svoje delo i da otkriva sve detalje? Ostaću dosledan sebi i tom stavu i reći ću samo toliko da ne ispadnem nepristojan. Vraćam se prozi. Smatram da je vreme da napišem svoj prvi roman. Dugo sam se opirao tom žanru jer danas i poslednji knjiški lezilebović misli da je pisac ako napiše roman. Upravo zato sam želeo da prođem kroz iskustvo pisanja različitim žanrovima pre no što se posvetim romanu. Smatram da je napokon došao taj trenutak.

Pored pisanja, Vi radite i kao profesor u jednoj školi. Kakav je osećaj raditi sa mladima i koliko mlade, uopšte, zanima književnost kao umetnost?
V.Š:
Rad sa mladima je trka na duge staze, maraton. Trudim se da im približim taj magični svet književnosti na jedan neuobičajni (neuobičajni za našu praksu) način, povezivanjem sa savremenim pojavama, delima, filmovima ili muzikom. U ovom informatičkom dobu, književnost je prva na udaru virtualizaciji, i to baš zato što nudi nešto što ona nikad neće moći da ponudi čoveku – maštu. Zato, sada, za pet, za deset ili više godina, kada jedan moj đak bude uzeo u ruke prašnjavu knjigu koju mu je jednom davno njegov profesor bio preporučio, smatraću to svojom malom pobedom.

Šta biste preporučili mladom čoveku koji se odluči da napiše knjigu? Koje smernice biste mu dali?
V.Š:
Ja sam to već uveliko činio i činim svojim elektronski časopisom za mlade, REZ. Ali ako bi mi pojedinac prišao sa namerom da me pitao za pisanje knjige, morao bih da znam šta želi da piše i zašto. Ako je nasilna želja da upozna meduzu Slave, savetovao bih ga da se ostavi toga. Ako je srebroljubiva želja za novcem, isto bih mu rekao da se ne bruka svojom ignorancijom. Ali ako bih uvideo da piše o svojim unutrašnjim trvenjima – ma na koji način ih predstavio, u prozi, drami ili poeziji – tada bih mu rekao da nastavi tim putem, da se ne plaši, ali i da pazi da ne sagori. Primamljivo je opasno to: biti mlad i želeti da pišeš.

Koliko je teško biti (mlad) književnik u maloj sredini?
V.Š:
Po mnogim svojim shvatanjima, ja sam blizak egzistencijalističkom shvatanju života. Dakle, prihvatam stanje takvo kakvo jeste. Ne priznajem ništa za teško, bilo da je to borba za istinu, umetničko stvaranje ili živeti u, uslovno rečeno, maloj sredini. Da, ima tu i nepoverenja, i omalovažavanja, i zavisti; ali isto tako možete da sretnete ljude koji će vas gledati kao kosmonauta pred polazak u nebo, u nepoznato, s iskrenim uvažavanjem i neskrivenim divljenjem. Ja sam imao tu sreću da sam imao prave prijatelje i saputnike.

Koliko ima razumevanja i zainteresovanosti za kulturu, a književnost, pre svega, na prostorima naše opštine?
V.Š:
Opšte materijalno stanje u našem društvu dovelo je do srozavanja kolektivnog osećaja o važnosti kulture i književnosti. Moja omiljena anegdota o Čerčilu je ona o budžetu. Kada mu je ratni ministar doneo plan budžeta za iduću godinu (a Britanija je tada bila u jeku Drugog svetskog rata) i kada je Čerčil video brojke, pitao je zašto su tako skresana izdavanja za kulturu. „Pa znate, gospodine premijeru, u ratu smo i neophodno je negde smanjiti izdavanja“, odgovorio mu je ministar. I u Čerčilovom odgovoru krije se pouka ove anegdote. Rekao je: „A zašto se onda borimo?“ To je i naša pozicija, samo što oko nas ne padaju eksplozivi, ali na raznim stranama ispadaju banalnost, kič i šund. Na nama je da vratimo dostojanstvo tome da se bude kulturan.

 

Kada možemo očekivati neko Vaše književno veče ili sličnu priliku za razgovor sa Vama u Novom Bečeju?

Vrlo uskoro i to možda i malo češće. Opet, veran svojoj spisateljskoj tajnovitosti i intimi, ostaviću odgovor u nagoveštaju.



 


PROČITAJTE JOŠ...

 

NAJČITANIJE

U četvrtak i petak bez struje delovi Bečeja i Bačkog ...

„Tisa Automotiv“ zapošljava 30 radnika ...

Policistični jajnici predstavljaju jedno od najčešći...

Na Facebook stranici Svetofor-a, nedavno smo imali jedin...

U Domu zdravlja u Novom Bečeju ponovo je počela sa rad...

Do srede isključenja struje u Bečeju i Bačkom Gradiš...

NAJNOVIJE

U Domu zdravlja u Novom Bečeju ponovo je počela sa rad...

Na Facebook stranici Svetofor-a, nedavno smo imali jedin...

Policistični jajnici predstavljaju jedno od najčešći...

„Tisa Automotiv“ zapošljava 30 radnika ...

U četvrtak i petak bez struje delovi Bečeja i Bačkog ...

Jednodnevni tovni pilići i pačići, kao i tronedeljni ...

Save
Cookies user preferences
We use cookies to ensure you to get the best experience on our website. If you decline the use of cookies, this website may not function as expected.
Accept all
Decline all
Analytics
Tools used to analyze the data to measure the effectiveness of a website and to understand how it works.
Google Analytics
Prihvati
Otkaži
Shopify.com
Prihvati
Otkaži
Unknown
Unknown
Prihvati
Otkaži