Petnaest godina Webinfo postoji. Za to vreme prošli smo sve faze koje nezavisni lokalni medij može da prođe – od entuzijazma bez dinara, preko ignorisanja sistema, do mrvica s konkursnog stola.
Deset godina traje takozvano projektno sufinansiranje. I deset godina se svi pravimo da postoje jasni kriterijumi. A još niko nije objasnio da li se više vrednuje broj tekstova, broj pregleda, broj informisanih građana – ili broj puta kad se ne postavi pitanje.
Ako je ideja da se kroz konkurse podrže sadržaji koji inače ne bi mogli da nastanu – onda hajde da budemo iskreni.
To nisu vesti „kada i gde neće biti struje“ i „ko je koliko golova dao“. To bi trebalo da budu teme koje inače ne dospevaju u javnost: istraživanja, problemi koje ljudi nose godinama, priče o kojima se ćuti, a koje su važne za građane. Posebno na lokalu, gde sve ima drugu težinu i gde se svakodnevica ne meri brojem klikova, nego posledicama.
A opet, ne možemo reći da smo se ovih godina načitali takvih sadržaja. Nismo.
I zato se pitamo: Ko bi danas uopšte radio išta ako mu se ne plati? I još važnije – ko bi i dalje radio, i kad ga niko ne plati?
Mi bismo. I radimo.
Idemo i kad je priredba i kad padne plafon u učionici. Beležimo i presecanja vrpci i kad se građani okupljaju jer im je svega dosta. Pišemo ono što jeste. Bez viška, bez manjka. Bez dodavanja, bez oduzimanja. Na građanima je da procene šta to znači.
U Bečeju je ove godine za konkurs opredeljen jedan milion dinara. Od 9,3. Ostatak – za sada, nedodeljen i to je tema za sebe. Iako, preporuke Ministarstva su jasne - sve mora ići preko konkursa, sve mora biti transparentno. Samo što „mora“ ovde odavno ne važi.
Od tih skromnih milion dinara – i tu se pravila razlika.
Nekome je ponuđeno 50.000 dinara. Neko, Bečejski mozaik je to odbio.
Rekli su – „neka ide za popravku pametnih pešačkih prelaza“.
Šta su drugo i mogli da urade?
Mi? Konkurisali smo i ove godine, kao i svake. I dobili – nešto.
Naravno da je važno koliko, ali još važnije: za šta?
Jer kad medij koji objektivno prati više, objavljuje više i prisutan je na terenu – dobije manje od onih koje gotovo da i ne viđamo, onda je pitanje jednostavno: Šta se tačno meri?
Terenski rad – ili odsustvo? Doslednost – ili povremena objava? Vidljivost – ili nevidljivost u pravom trenutku?
Ako ne znamo šta je kriterijum – kako da znamo šta je zasluženo? A podsećamo – nije da smo se ovih godina načitali i nagledali sadržaja koji odišu javnim interesom, istraživanjem i temama koje bez konkursa ne bi ni postojale.
Nismo.
I zato pišemo i sad. Ne insinuiramo, ne optužujemo – ali se pitamo.
A na građanima je da procene: čije novinare su viđali na terenu i gde su se o svemu informisali.
Najprostije rečeno – jedan vaš kilogram ovde ne vredi kao jedan tuđ. Nekome vredi pet puta više. Nekome ne vredi ništa.
I sve dok se rad meri tišinom umesto sadržajem, dotle ćemo kroz konkurse raspodeljivati ne podršku – već signal poslušnima.
U suprotnom, recite nam otvoreno - koliko tačno treba da (ne)ćutimo, da bi nam kilogram vredeo više?
