Ilustracija: Webinfo / AI
Poslodavci bi od 1. januara 2027. godine mogli da ostanu bez poreskih olakšica za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ukoliko budu usvojene izmene Zakona o porezu na dohodak građana i Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje koje su trenutno u javnoj raspravi.
Predloženim izmenama brišu se odredbe koje su poslodavcima omogućavale oslobađanje od plaćanja poreza na zaradu i dela doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za osobe sa invaliditetom koje zaposle u periodu od tri godine od zasnivanja radnog odnosa.
Iako se u javnosti uglavnom govori o tome da bi ukidanje ovih podsticaja moglo dodatno otežati zapošljavanje osoba sa invaliditetom, dr Filip Mirić, doktor pravnih nauka za krivičnopravnu oblast i naučni saradnik za pravne nauke, smatra da je problem znatno dublji i da ga poreske olakšice same po sebi nikada nisu mogle rešiti.
„Najavljeno ukidanje ovih olakšica među samim osobama sa invaliditetom izazvalo je opravdanu zabrinutost. One jesu stimulisale deo poslodavaca da zapošljavaju osobe sa invaliditetom, a najčešće su to bili manji poslodavci kojima su iz finansijskih razloga takve mere značile za dalje poslovanje.
Podsticajne mere nisu zamena za kvalifikovane osobe sa invaliditetom. Kada govorimo o unapređenju njihovog položaja i kvaliteta života, pre svega treba ulagati u obrazovnu strukturu, stručne kompetencije i znanja, a ne nužno podsticati poslodavce da iz svojih ekonomskih interesa zapošljavaju osobe sa invaliditetom na bilo kojim radnim mestima i po bilo kojim uslovima“, kaže Mirić.
Njegova osnovna teza jeste da finansijski podsticaji mogu biti korisni, ali da ne rešavaju uzroke niske zaposlenosti osoba sa invaliditetom. Kao dokaz navodi upravo činjenicu da takve mere postoje godinama, dok je stopa zaposlenosti ove populacije i dalje niska.
Po njegovom mišljenju, mnogo je važnije ulagati u obrazovanje, profesionalnu rehabilitaciju i sticanje novih znanja, jer samo tako osobe sa invaliditetom mogu postati ravnopravni učesnici na tržištu rada.
Istovremeno, upozorava da ni postojeći sistem nije garantovao trajno zaposlenje.
„Radni odnos zasnovan na neodređeno vreme u praksi se može pretvoriti u privremeno rešenje. Bilo je slučajeva da poslodavac po isteku perioda u kojem ostvaruje olakšice otpusti zaposlenog, ali i primera da radnici nastave da rade. Zato pitanje nije samo da li postoje podsticaji, već da li osoba svojim znanjem i kompetencijama ostaje konkurentna na tržištu rada.
Dobrog radnika niko ne želi da izgubi, pre svega iz poslovnih razloga i interesa poslodavca, a tek potom zbog društveno odgovornog poslovanja. Nikakve finansijske povlastice ne mogu da zamene znanje stečeno formalnim ili neformalnim obrazovanjem, jer je najveći resurs upravo znanje.“
Mirić smatra da bi eventualno ukidanje olakšica najviše moglo da pogodi manje poslodavce, kojima ovakvi podsticaji predstavljaju značajno finansijsko rasterećenje. Međutim, ocenjuje da dosadašnja praksa pokazuje kako podsticaji nisu uspeli da reše suštinski problem zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
U prilog tome navodi da bi, da su finansijske mere same po sebi bile dovoljne, broj nezaposlenih osoba sa invaliditetom danas bio znatno manji. Umesto toga, smatra da su one samo delimično doprinele većem zapošljavanju, uglavnom kod manjih poslodavaca i na slabije plaćenim poslovima.
Govoreći o pravnom aspektu, ukazuje da se poreske olakšice ne mogu poistovetiti sa pravima osoba sa invaliditetom.
„Povlastice nisu uvedene osobama sa invaliditetom, već poslodavcima. Ne radi se o dostignutom nivou ljudskih prava koji država ne može da menja. Sa normativnog aspekta država ima pravni osnov da uvede određene podsticaje, da ih ukine ili zameni drugim merama.
Ukoliko do ukidanja zaista dođe, trebalo bi paralelno raditi na unapređenju profesionalne rehabilitacije, većim ulaganjima u obrazovanje, stipendije, prekvalifikacije i celoživotno učenje. Jedino to može dovesti do stvarne ravnopravnosti na tržištu rada, kada neće biti presudno da li osoba ima invaliditet, već da li poseduje znanja i kvalifikacije potrebne za određeni posao.
Ako problem zapošljavanja osoba sa invaliditetom svedemo isključivo na finansijske podsticaje, promašićemo suštinu. Povlastice mogu biti korisne, ali bez mogućnosti stalnog usavršavanja kroz obrazovni sistem i sistem celoživotnog učenja one ostaju privremena materijalna korist za poslodavca. Suština je u stvaranju uslova da osobe sa invaliditetom budu ravnopravni i konkurentni učesnici na tržištu rada.“
Javna rasprava o predloženim izmenama traje do 21. juna. Da li će poreske olakšice biti ukinute i hoće li država ponuditi nove modele podrške ostaje da se vidi, ali sagovornik Webinfo-a upozorava da održiva rešenja ne treba tražiti isključivo u poreskoj politici, već pre svega u obrazovanju, stručnom usavršavanju i uklanjanju prepreka koje osobe sa invaliditetom i dalje drže na margini tržišta rada.
