Foto: Bečejci na protestu ispred Vlade Srbije / društvene mreže, Bečejski Mozaik
Roditelji iz različitih delova Srbije, među njima i nekoliko iz Bečeja, okupili su se danas ispred Vlade Srbije zahtevajući usvajanje Zakona o roditelju-negovatelju — propisa koji bi posle više od decenije čekanja trebalo da obezbedi osnovnu egzistencijalnu sigurnost porodicama koje svakodnevno brinu o deci sa teškim bolestima i smetnjama u razvoju.
Inicijativa za donošenje zakona pokrenuta je još 2013. godine, ali država ga do danas nije usvojila. Predlog predviđa da roditelji koji su zbog nege dece potpuno isključeni sa tržišta rada imaju pravo na mesečnu naknadu najmanje u visini minimalne zarade, uplaćene doprinose i radni staž, te jasno definisan status u sistemu socijalne zaštite.
Tri dana u bolnici, pa pravo na protest
Foto: Kristina Demeter Filipčev (levo) sa grupom Bečejki na protestu roditelja-negovatelja u Beogradu
Među onima koji su danas iz Bečeja stigli u Beograd bila je i Kristina Demeter Filipčev, novinarka „Bečejskog mozaika“ i majka četrnaestogodišnjeg Ivana, dečaka sa cerebralnom paralizom. Samo nekoliko sati pre protesta, Kristina je sa sinom „završila“ trodnevni boravak u novosadskoj bolnici, gde su obavljali neophodna ispitivanja.
„Soba ima jedan krevet, malu fotelju i prozor koji se ne može potpuno zatvoriti. Krevet je, naravno, za dete, a ja, koja moram da budem uz njega, spavam kako stignem — na stolici, naslonjena na zid, a ponekad i 'viseći s ivice kreveta'. Ivan ne može sam, uz njega neko mora biti 24 sata dnevno, kaže Kristina.
Dok je otac vraćao sina danas kući u Bečej, ona je sa grupom Bečejaca krenula put Beograda — da, kako kaže, „bar pokušamo da se izborimo za zakon koji bi makar priznao da postojimo“.
Zakon koji bi menjao život, a ne sistem
Zakon o roditelju-negovatelju ne bi bio socijalna pomoć, već priznanje činjenice da hiljade porodica u Srbiji svakodnevno obavljaju posao koji sistem ne prepoznaje. Njegovim usvajanjem, roditelju koji zbog nege deteta ne može da radi bilo bi omogućeno da prima naknadu u visini minimalne zarade, uz uplaćene doprinose i priznati radni staž.
Zakon predviđa i pravo na zdravstveno osiguranje, bolovanje i periodični odmor, odnosno mogućnost da roditelj povremeno bude zamenjen drugom osobom ili stručnim negovateljem. Takvo rešenje značilo bi makar kratko rasterećenje onima koji mesecima, pa i godinama, ne mogu da ostave dete ni na sat vremena, jer ono zahteva stalnu negu, nadzor i medicinsku pažnju.
Suština je jednostavna: roditelji-negovatelji ne traže novac, već pravni okvir koji bi im omogućio dostojanstven život i sigurnost. Trenutno, oni su u vakuumu — između zdravstvenog i socijalnog sistema, bez prava na zaradu, penziju i zaštitu. Formalno, ne rade, a u stvarnosti obavljaju posao za koji bi u svakoj drugoj profesiji bile potrebne tri smene.
Dvanaest godina tišine
Zakon je od 2013. godine više puta najavljivan, dorađivan i uvek „uskoro spreman za raspravu“, ali nikada nije stigao do skupštinske procedure. Ministarstvo za rad i socijalna pitanja poslednjih godina periodično „pokreće dijalog“, koji u praksi znači novu rundu sastanaka bez rokova i obaveza.
Roditelji upozoravaju da svaka godina bez zakona znači još stotine porodica koje ostaju bez prava, bez penzije i bez osiguranja. Njihov položaj zavisi od spremnosti lokalne vlasti, a ne od zakona države koja bi, prema Ustavu, morala da im garantuje zaštitu.
Kako je to rešeno u drugim zemljama regiona
Dok Srbija još raspravlja, susedne zemlje su ovu oblast uredile pre više od decenije. Hrvatska roditeljima-njegovateljima obezbeđuje mesečnu naknadu od oko 900 evra i sva prava iz zdravstvenog i penzijskog sistema. Slovenija je 2025. godine uvela kategoriju porodičnog negovatelja kroz zakon o dugotrajnoj oskrbi, a Poljska roditeljima koji zbog nege deteta ne mogu da rade isplaćuje 3.287 zlotih mesečno — iznos dovoljan da porodica preživi bez siromaštva.
U Srbiji, roditelji u istim okolnostima nemaju ni formalni status, ni stalnu pomoć, ni sigurnost. Oni ne traže da budu izuzetak, već da se pravno izjednače sa roditeljima u državama koje imaju manje resursa, ali više razumevanja.
Konkretno na teritoriji opštine Bečej evidentirano je 21 dete sa smetnjama u razvoju i 15 sa retkim bolestima, a roditelji iz Bečeja koji su danas bili u Beogradu kažu da su se borili i u ime onih koji kod kuće „nemaju kome da ostave svoje dete ni na sat vremena“. Njihove priče ne završavaju se protestom — već se vraćaju u svakodnevicu koja traje bez prestanka, dok država i dalje odlaže rešenje.
Zakon o roditelju-negovatelju trebalo bi da donese pravdu, ne pomoć. Dvanaest godina posle prve inicijative, roditelji koji ne spavaju, ne rade i ne odustaju, ostaju nevidljivi u sistemu koji i dalje ne ume da izmeri vrednost njihove borbe.
