Ilustracija: Webinfo / AI
Da su Kraljevski gudači Svetog Đorđa nastupili u Beogradu, neko bi iz Novog Bečeja seo u automobil i otišao da ih sluša.
Da su nastupili u Novom Sadu, neko bi platio gorivo, parking i večeru usput.
Da su nastupili na velikom festivalu, fotografije bi završile na društvenim mrežama uz obavezno: „Predivno veče.“
Ali kada su nastupili u Novom Bečeju, na završnici 34. „Obzorja na Tisi“, mnogi nisu imali vremena.
To nije kritika.
To je činjenica.
A činjenice često umeju da budu neprijatnije od kritike.
Tokom dva dana Novi Bečej je imao ono što mnoge mnogo veće sredine nemaju.
Ne jedan koncert.
Ne jedan protokolarni kulturni događaj.
Već manifestaciju koja traje 34 godine i koja je za to vreme postala jedno od retkih mesta u Srbiji na kojem se sistematski neguje solo pesma, žanr koji je Josifa Marinkovića učinio jednim od najvažnijih imena srpske muzike.
Program nije bio sastavljen reda radi.
Položeno je cveće na bistu Josifa Marinkovića.
Nastupili su učenici Osnovne škole „Miloje Čiplić“ i Srednje škole Novi Bečej pod vođstvom Sofije Gurjanov Jegdić.
Otvorena je izložba akvarela Branislava Stojančeva Paše „...Tisom, do sad“.
Publika je imala priliku da čuje premijerna izvođenja novih kompozicija nastalih za ovogodišnji konkurs.
O značaju manifestacije govorili su Marijana Baračkov, Dimitrije O. Golemović i prof. Miloš Zatkalik.
Na sceni su nastupili vrhunski umetnici – Mirjana Nedeljković, Dragana Popović, Ljubomir Popović, Vasa Stajkić i Milivoje Veljić.
Drugog dana stigli su Kraljevski gudači Svetog Đorđa, ansambl koji već više od tri decenije predstavlja jedno od najprepoznatljivijih imena domaće umetničke muzike. Izvodili su solo pesme nastale upravo na „Obzorjima na Tisi“, kompozicije koje su tokom godina nastajale zahvaljujući ovoj manifestaciji i koje su za ovu priliku dobile novo ruho kroz aranžmane za gudački sastav.
Sve je bilo pažljivo osmišljeno.
Sve je bilo na svom mestu.
Videlo se da je neko brinuo o svakom detalju.
Od gostiju, preko programa, do načina na koji je čitava manifestacija vođena.
I upravo zato utisak ostaje još jači.
Tokom oba dana manifestacije publike je bilo.
Ali ne onoliko koliko zaslužuje događaj koji traje 34 godine.
Prve večeri bilo je više ljudi. Tek toliko da se ne postavi neprijatno pitanje. Ali nedovoljno da se stekne utisak da Novi Bečej prisustvuje jednom od svojih najvrednijih kulturnih događaja.
Drugog dana slika je bila još upečatljivija.
Na sceni su bili Kraljevski gudači Svetog Đorđa.
U publici je ostalo previše praznih mesta.
I upravo tu prestaje priča o jednom koncertu, a počinje priča o našem odnosu prema kulturi.
Jer u gradovima i opštinama oko nas postoje muzičke škole.
Postoje profesori.
Postoje učenici solo pevanja.
Postoje violinisti, pijanisti, horovi, muzički pedagozi i ljudi koji vole umetnost.
Postoje i oni koji bez mnogo razmišljanja kupuju karte za koncerte u Beogradu i Novom Sadu.
I treba da ih kupuju.
Ali zašto nam ono što se događa negde drugde automatski deluje važnije od onoga što se događa ovde?
Zašto nam je potrebno da neko drugi prvo potvrdi vrednost nečega da bismo je sami prepoznali?
Pitanje nije gde su bili ljudi te večeri.
Pitanje je zašto ih iz godine u godinu nema više.
Zašto manifestacija koja traje duže od tri decenije i koja je stvorila više od dve stotine novih kompozicija i dalje ostaje gotovo nevidljiva van uskog kruga ljudi koji je prate?
Zašto se o njoj ne govori više?
Zašto se o njoj ne piše više?
Zašto nema više kamera. Zašto nema više kamera?!
I zašto se ne podrazumeva da učenici muzičkih škola iz Bečeja, Zrenjanina, Kikinde, Novog Sada i drugih gradova makar jednom godišnje dođu da čuju ono što se ovde stvara?
Možda je upravo to najveći problem.
Ne nedostatak kulture.
Nego navika da kulturu tražimo negde drugde.
Daleko.
Na većim scenama.
Kao da veličina grada garantuje veličinu umetnosti.
A ne garantuje.
Da garantuje, ne bi Novi Bečej već 34 godine imao manifestaciju o kojoj sa poštovanjem govore kompozitori, muzikolozi, profesori i izvođači iz cele zemlje.
Da garantuje, ne bi Dimitrije O. Golemović mogao da kaže da je zahvaljujući „Obzorjima na Tisi“ nastalo više od dve stotine solo pesama koje verovatno nikada ne bi bile napisane da nije bilo ove manifestacije.
Dve stotine kompozicija!
U vremenu kada se mnogo govori o kulturi, a malo stvara.
To nije mala stvar.
To nije lokalna zanimljivost.
To nije fusnota u kulturnom kalendaru.
To je kulturno nasleđe koje nastaje pred našim očima.
Ali ni najbolja organizacija, ni podrška institucija, ni vrhunski umetnici ne mogu da urade ono što može publika.
Da dođe.
Da sluša.
Da bude prisutna.
Možda je najveći paradoks „Obzorja na Tisi“ to što su postala žrtva sopstvenog trajanja.
Traju toliko dugo da smo počeli da ih uzimamo zdravo za gotovo.
A istorija kulture nas uči upravo suprotno.
Ništa od toga ne može da se podrazumeva.
Možda je problem i u tome što danas živimo u vremenu u kojem nam pažnju neprestano odvlače važni, hitni i glasni događaji.
Svakog dana smenjuju se političke izjave, afere, sukobi, protesti, saopštenja, prepirke na društvenim mrežama.
I sve to jeste deo života.
Ali negde usput počeli smo da zaboravljamo da jedan grad ne čine samo problemi o kojima govori.
Čine ga i vrednosti koje uspeva da sačuva.
Možda zato pitanje iz ove priče nije za organizatore.
Nije ni za umetnike.
Možda je pitanje za sve nas.
Da li smo, jureći za onim što je glasno, prestali da primećujemo ono što je vredno?
I da li je vreme da počnemo da popravljamo upravo taj deo sebe?
Možda me je baš zato tokom ova dva dana pratila jedna davna misao.
Moj razredni, slikar, govorio je da umetničko delo ne završava svoj put onog trenutka kada nastane.
Govorio je da publika daje drugi život umetničkom delu.
Tada to možda nisam razumela do kraja.
Danas razumem.
Jer isto važi za sliku.
I za knjigu.
I za pozorišnu predstavu.
I za koncert.
Umetnik stvara delo.
Ali publika mu daje život.
A ipak, usred svih tih pitanja, ne treba zaboraviti ono najvažnije.
Ovogodišnja „Obzorja na Tisi“ dobila su novog pobednika. Kompozicija „Dovoljno je malo Sunca“ autora Dimitrija Beljanskog osvojila je i stručni žiri i publiku. Nove kompozicije dobile su svoje prvo izvođenje, publika je imala priliku da čuje vrhunske umetnike, a Novi Bečej je još jednom pokazao da može da bude domaćin događaja koji daleko prevazilazi granice jedne opštine.
To je dobra vest.
Ali uz nju ostaju i pitanja.
Kako je moguće da koncerti ovakvog nivoa ne privuku više ljudi iz Bečeja, Zrenjanina, Kikinde, Novog Sada i drugih gradova u kojima postoje muzičke škole, odseci solo pevanja, gudači, profesori i studenti muzike?
Možda odgovor nije jednostavan.
Ali jedno je sigurno.
Vrednost „Obzorja na Tisi“ ne meri se brojem stolica u sali.
Meri se kompozicijama koje su nastale.
Umetnicima koji su nastupali.
Ljudima koji su ih stvarali i čuvali pune 34 godine.
I upravo zato ova manifestacija zaslužuje mnogo veću pažnju nego što je danas ima.
Možda je vreme da prestanemo da vrednost merimo kilometražom do Beograda ili Novog Sada.
Kultura nestaje kada ostane bez publike.
Autor: Tijana Janković
