Roditelji poginule dece u OŠ Vladislav Ribnikar. Autor fotografije: Oliver Bunić/NIN
Završna reč. Zvuči prilično surovo. Posle nje nema više ništa. Samo presuda.
Autor: Veran Matić
Prenosimo autorski tekst Verana Matića u celosti. Originalnu objavu možete pročitati ovde
U slučaju suđenja roditeljima K. K, najmlađeg masovnog ubice u svetu, kako ga je okarakterisao glavni javni tužilac Višeg javnog tužilaštva, Nenad Stefanović, ovo je bila završna reč – po drugi put. Prvostepena presuda vraćena je od strane Apelacionog suda na ponovno suđenje, koje je upravo danas okončano završnim rečima.
Predsednik sudskog veća Višeg suda, Dragan Martinović, doneo je odluku da iznošenje završnih reči bude otvoreno za javnost. Najavio je da će presudu sa detaljnim obrazloženjem saopštiti 18. juna. Zbog toga je, kako je rekao, odlučio da javnost bude direktno upoznata sa završnim rečima svih aktera ovog suđenja. Time bi se po njegovim rečima, stekla što potpunija slika, šira od one koja će biti prezentovana kroz njegovu skorašnju presudu.
Brojni zakonski zastupnici oštećenih, porodice ubijenih i ranjenih izneli su završne reči. Neke od njih prenećemo i u celosti.
Ovaj tekst posvećen je roditeljima.
U sudnici, na optuženičkoj klupi, sedeli su Miljana i Vladimir Kecmanović, roditelji K. K, koji je ubio osam devojčica, jednog dečaka i školskog čuvara. U publici su bili njihovi roditelji i članovi porodica.
Mama Ane Božović, Ninela Radičević, rekla je da je njen utisak da su krivična dela koja se pripisuju optuženima „dekorativna kazna“ i da je za nju jedini postupak koji vodi ka pravdi suđenje za masovno ubistvo.
„Moj utisak je da našu decu nije ubio K. K, već njegovi roditelji Vladimir i Miljana, svojim ponašanjem i načinom na koji su odgajali sina.“
Andrijina mama Suzana Stanković Čikić, psihološkinja po profesiji, rekla je da, sudeći po svemu sto je do sada u sudnici čula od branilaca i samih roditelja K.K., zaključila da Miljana i Vladimir Kecmanovic ne razlikuju obrazovanje od brige o detetu. Oni su forsirali obrazovanje i rezultate a briga o detetu, njegovim potrebama, problemima, osećanjima i ograničenjima je potpuno izostala. Tokom suđenja su isticali edukacije i treninge na koje su vodili svog sina a nikada nisu ni pomenuli vreme koje su provodili u zajedničkim aktivnostima i aktivnim razgovorima sa svojom decom.
Istakla je da je iz dokaznog materijala moguće videti da među članovima porodice danima nije bilo komunikacije a kamoli kvalitetnog vremena provedenog s detetom te da je i sam K.K. u svom svedočenju rekao da je zločin počinio jer je želeo da pobegne od svih pa i iz svoje porodice.
Naglasila je da roditelji nisu stvarno poznavali svog sina. Oni su tokom suđenja pominjali da se njihov sin družio sa vršnjacima iz razreda čime su potvrdili činjenicu da su ga deca 7/2 prihvatila i uključila u zajedničke aktivnosti. Međutim, roditelji nisu shvatali da njihovo dete ne oseća duboku prijateljsku emociju ni prema jednom vršnjaku pa čak ni prema dečacima koji su njega smatrali najboljim drugom.
Govorila je i o tome da je nedopustivo da se roditelji ogluše o preporuku lekara za specijalistički psihološki pregled. Po njenim rečima, drsko i agresivno ponašanje roditelja K. K., o cemu su svedočili drugi roditelji, uticalo je i na decu, koja su sledila takav obrazac ponašanja. Skrenula je pažnju i da joj je tokom suđenja, Miljana Kecmanović drsko dobacila: „Sram te bilo!“
„Zbog toga što su Vladimir i Miljana grubo zanemarivali svog sina, ja danas nemam svog sina, svoje jedino dete. Život mog supruga i mene je zgažen i razoren.“
Naglasila je da nasilje u školama raste i da je često posledica upravo nebrige i zanemarivanja dece od strane nekritičnih i bahatih roditelja, te da roditelji moraju da snose odgovornost za postupke svoje dece.
Nina Kobiljski, „mama streljane Eme“, rekla je da svojim istupom ispunjava roditeljsku dužnost prema mrtvom i prema živom detetu.
„Poslednji poklon koji smo kao roditelji kupili Emi bila je traka za kosu, da sakrije ranu na čelu. Ranu na grudima prekrili smo njenom omiljenom haljinom.
Duhovna lica, psiholozi i drugi nam govore da ne tražimo odgovor na pitanje: Zašto? Ali možemo i moramo da se pitamo kako je moglo da se dogodi takvo zlo. Postoji uzročno-posledična veza. Najmračniji trenutak u mirnodopskoj istoriji naše zemlje dogodio se kao rezultat svesnog načina života Vladimira i Miljane Kecmanović.”
I nakon suočavanja sa posledicama, tokom ovog sudskog procesa, okrivljeni pokušavaju da manipulacijama, relativizacijom i lažnim svedočenjima izbegnu odgovornost, pa čak i da redefinišu osnovna načela ljudskosti, uveravajući sve da je sve bilo u redu.
Dokazano je da ubica nije bio u stanju da razume i definiše osnovne pojmove kao što su drugarstvo, ljubav, sreća i porodica. Sve što je počeo da razume, posledica je terapije u ustanovi u kojoj se nalazi više od tri godine.
Ovo suđenje i presuda nisu važni da bi se ispravila prošlost, već da bi se spasla budućnost.
Presuda će biti i putokaz kojim putem ovo društvo treba da ide, time što će se odrediti prema ponašanju Vladimira i Miljane Kecmanović i odgovoriti na pitanje da li je moguće da se devijantnost naziva uzornim ponašanjem.
Na snimcima smo mogli da vidimo dete od šest godina koje kleči na jednom kolenu i gađa ljudsku siluetu. Zato se opravdano brinemo i za život našeg drugog deteta.“
Marina mama Dragana Anđelković govorila je o tom jutru, pripremama za školu, fotografisanju koje je bilo najavljeno i ispraćaju dece. Za pucnjavu je saznala od mlađeg sina, učenika iste škole, koji se zabrinuo za svoju sestru.
Mara je imala šest prostrelnih rana i nije imala šanse da preživi.
Rekla je da smo tokom suđenja mogli da čujemo da su roditelji K. K. svog sina nazivali psihopatom, da su držali veliku količinu oružja i municije u stanu i da su, po njenom mišljenju, direktni saučesnici u ovom masakru.
„Predložene kazne, pa čak ni maksimalne, nisu ni približne zločinu koji je počinjen.“
Katarinina mama Miljana Martinović zapitala je:
„Šta će ova presuda značiti za sve nas, za društvo?“
Odgovorila je da ne možemo očekivati pravdu, ali da ovaj zločin zaslužuje istinu i odgovornost svih aktera.
Rekla je i da su okrivljeni prećutkivali važne činjenice, dok su advokati optuženih pokušavali da, komentarima van sudnice, izvrnu naše živote i društvo naglavačke.
„Tri godine želeli smo da čujemo iskreno kajanje i priznanje da su bar na putu da shvate da su negde pogrešili. To se nije desilo.“
Kata je moja mlađa sestra. Moj ceo svet. Vesela, nasmejana, razigrana, dobra, nežna i pametna.
Tog jutra ustala je kao i svakog drugog, mirna i srećna. Spakovala je keks koji smo zajedno spremile veče pre, da ga podeli sa drugaricom. Izašla je iz kuće u kojoj je samo ljubav i podršku imala.
U školu je ušla živa. A iz škole je izašla mrtva.
Tog istog jutra vaš sin je iz kuće poneo oružje i metke. Nije otišao da uči, nije otišao da se druži.
Moja sestra je ponela keks i knjige.
Vaš sin je poneo pištolje i metke.
Roditelji su prvi dom deteta. U kući se uči šta je vredno, šta je dozvoljeno i šta je ljudsko. I odgovornost ne prestaje na kućnom pragu.
Moju sestru ste mi oduzeli. Vi i vaš sin. Ne zavaravajte se. Krivi ste.
Završna reč Natalije Martinović, Katarinine sestre
Draganova sestra Radica rekla je da njihov otac, koji ima 88 godina, posle tragedije koju je porodica doživela, više ne prepoznaje svoje ćerke i da je demencija možda doprinela tome da se svakodnevno ne suočava sa gubitkom sina.
Dodala je da očekuje makar mali pomak kao rezultat ovog suđenja, kako se ovakva tragedija više nikada ne bi ponovila.
Posle završne reči advokata odbrane govorio je Vladimir Kecmanović, za kojeg su punomoćnici oštećenih tvrdili da se tokom postupka uglavnom predstavljao kao žrtva.
„Više od tri godine u srcu nosim bol i tugu i nosiću ceo život teret žaljenja za izgubljenim životima i ranjenima. Mislim da se dogodio fenomen crnog labuda, koji se veoma retko dešava – događaj koji nije mogao da se predvidi, kao ni njegove katastrofalne posledice.
Saučestvujem u bolu porodica žrtava i povređenih. Moram da nastavim da živim uprkos agoniji jer imam ćerku koja je takođe žrtva, a stalo mi je da se sazna istina i da se ovako nešto nikada više ne dogodi.“
Miljana Kecmanović rekla je da se trudila da poštuje sud, žrtve i oštećene.
„Kao majka osećam moralnu odgovornost. Nemam prave reči i znam da sve što bih rekla može samo dodatno da povredi. Htela bih da uputim najiskrenije saučešće i saosećanje…“
Verujem da su većina prisutnih u sudnici roditelji – među članovima sudskog veća, advokatima, novinarima i predstavnicima javnosti.
Siguran sam da su slušajući izlaganja na završnoj reči intenzivno razmišljali o svojoj deci i o tome koliko su bezbedna.
Više od tri godine roditelji ubijenih i ranjenih ne čekaju pravdu, već minimum koji se može izvući iz postojećih zakonskih okvira. Traže i očekuju istinu, priznanje i odgovornost. U međuvremenu trpe nove nivoe viktimizacije, nepravde i povređivanja.
Kao da upravo oni najviše nastoje da se stvore uslovi za promene u društvu koje će zaustaviti nasilje koje je ovladalo društvom, posebno tokom poslednjih godinu i po dana kada je postalo normalizovano i legitimno.
Treći maj, kao i noć između 4. i 5. maja 2023. godine, predstavljaju prelomni trenutak kada je nasilje, koje se decenijama nekažnjeno akumuliralo, udarilo na decu.
Umesto efikasne reakcije institucija, odmah smo dobili pokušaj kontrole štete. Prvi portparol bio je Veselin Milić, tadašnji šef beogradske policije, koji nikada nije odgovarao zbog skandalozne konferencije za štampu na kojoj je iznosio podatke koji su dodatno viktimizovali preživele. Njegovo nekažnjeno ponašanje kao da je utrlo put svemu neprihvatljivom, lošem i nakaznom što se u međuvremenu dešavalo.
Presuda će biti saopštena 18. juna.
Verovatno će uslediti nova žalba i još godinu ili dve do konačne presude, za koju ne znamo kakva će biti.
Ono što je najvažnije jeste da kao društvo ne prestanemo da insistiramo na istini i odgovornosti, da istrajemo u solidarnosti i budemo aktivni u nastojanju da menjamo sve ono što nas je dovelo u situaciju u kojoj običan građanin nema adekvatnu podršku institucija.
Na sopstvenom primeru i kroz najbolnije lično iskustvo, roditelji nevino nastradalih nam najslikovitije svedoče o tome.
Kada god je ovako veliki zločin u pitanju, kojeg prate nerazumna reagovanja, setim se formulacije o “banalnosti zla”, kojom je izveštavajući sa suđenja Ajhmanu, realizatoru holokausta, Hana Arent okarakterisala ponašanje aktera.
Više puta je Ninela Radičević, mama ubijene Ane Božović rekla da su očekivali ljudsku reakciju roditelja K.K. da priznaju da su pogrešili, zatraže oproštaj i da bi ih zagrlili… ali i posle tri godine nema tog katarzičnog momenta i priznanja. I roditelji žrtava i povređenih s pravom insistiraju na Memorijalu i aktivnostima kojima bi se korigovala nasilnička stvarnost integrisana u sve segmente društva.
Neverovatno je da danas samo roditelji žrtava u OOŠ “Vladislav Ribnikar” kao i roditelji žrtava u Duboni i Malom Orašju insistiraju na tome da žrtve ne budu uzaludne.
Završna reč Nine Kobiljski Emine mame
Danas na ovom mestu imam roditeljsku i moralnu odgovornost i prema mrtvom i prema živom detetu da probam da sumiram misli nakon ponovljenog sudskog postupka.
Sudbina se podnosi… Naša sudbina je da poslednji poklon koji smo Emi kupili jeste traka za kosu namenjena da pokrije ranu od metka na čelu, u koje je sin okrivljenih Miljane i Vladimira Kecmanovića ispalio smrtonosan hitac. Ranu u grudima prekrili smo njenom omiljenom haljinom i tako je ispratili u večnost.
Duhovna lica, psiholozi, psihijatri imaju isti savet za unesrećene: NE TRAŽI odgovor na pitanje ZAŠTO – jer je nemoguće pronaći smislen odgovor za tako bezuman čin.
Ali ono što možemo i moramo da se pitamo jeste KAKO? – KAKO JE MOGUĆE DA JE TAKVA MONSTRUOZNOST MOGLA DA SE DOGODI? Ništa se u prirodi, niti u svetu oko nas, ne dešava samo od sebe. Za sve postoji uzročno – posledična veza. I zato se uporno pitamo: KOJA su to postupanja, koja su to dela koja za posledicu imaju tragediju nesagledivih razmera? Šta je to što je omogućilo da se dogodi najmračniji istorijski trenutak u mirnodopskoj istoriji jednog naroda?
To jesu pre svega dela: Zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica i teško delo protiv opšte sigurnosti.
Ova dela koja se okrivljenima stavljaju na teret su upravo proizvod želje i svesne namere okrivljenih da upravo tako žive i da tako postupaju. Njihova namera toliko je nepokolebljiva da, i nakon suočavanja sa posledicama takvog postupanja, nakon suočavanja sa devijantnosti, monstruoznosti i emotivnim invaliditetom sopstvenog deteta, okrivljeni Miljana i Vladimir, pokušavaju manipulacijama i relativizacijom činjenica ne samo da izbegnu odgovornost za svoja rđava činjenja, već pokušavaju da predefinišu osnovna moralna načela koja čine osnov čovečanstva. Zato su oni direktna opasnost za ovo društvo jer umesto da se suoče sa porazom sopstevnog roditeljstva, Miljana i Vladimir lažnim svedočenjima pokušavaju da svima objasne kako je sve bilo u redu i da brane neodbranjivo.
Ovde govorimo o sistemskom i kontinuiranom delovanju roditelja ubice godinama pre počinjenog masakra, te se o masakru ne može se govoriti kao o izolovanom događaju kome nisu prethodili jasni znaci upozorenja.
O kakvom roditeljstvu govorimo kada je tokom svedočenja ubice dokazano:
- Da ubica nije u stanju da definiše pojam drugarstva, ljubavi, sreće, porodice, kao osnovnih pojmova koji su deci bliski još u predškolskom dobu,
- Da ubica ističe da su mu uzori bile hladne i emotivno nedostupne osobe,
- Da je utvrđena kontinuirana nebriga o sadržaju kojem je dete izloženo i o devijantim interesovanjima deteta,
- Da je propušteno ograničenje pristupa oružju i nadzor nad maloletnikom, čime je direktno ugrožena sigurnost kako deteta, tako i drugih
- Da je sve što je počeo da razume zapravo posledica terapija i rada sa stručnim licima u ustanovi u kojoj se nalazi već 3 godine.
Definisane dužnosti roditelja podrazumevaju obavezu i odgovornost roditelja da štite dete, da se staraju o njegovom razvoju, da vrše nadzor nad ponašanjem deteta, da obezbede pravilno vaspitanje i razvoj ličnosti deteta, a to uključuje emocionalni razvoj, kontrolu ponašanja, sprečavanje nasilnog i opasnog ponašanja, kontrolu pristupa opasnim sredstvima, naročito oružju. Ukoliko je sudska praksa u prošlosti prepoznavala grubo zanemarivanje isključivo kroz fizička zlodela, kao što su, npr. izgladnjivanje ili smrzavanje, ovaj slučaj treba da utvrdi njenu manjkavost i da prepozna da su razvoj ličnosti i emocionalni razvoj čoveka upravo suština njegove biti, te da je ogromna razlika u dužnostima i odgovornostima kada govorimo o gajenju i vaspitanju ljudskog bića i gajenju npr. živine.
Lako dostupno oružje u stanu, kršenje roditeljske dužnosti grubim zanemarivanjem i nebrigom o emotivno – psihološkim potrebama deteta, upravo je za posledicu imalo razvoj devijantnosti, emotivni invaliditet i neizgrađivanje vrednosnog i moralnog kompasa koji su stvorili uslove za ubijanje 10 njemu bliskih duša, kao i strašna ranjavanja i teške psihičke posledice preživelih.
Zašto je važan ovaj sudski postupak, to jest kasnije pravosnažna presuda?
Ovo nije borba da se ispravi prošlost, već da se spasi budućnost. Važna je, jer će pokazati put kako dalje i jer će ona na kraju biti jedini zvaničan stav uređenog društva prema postupanjima Miljane i Vladimira Kecmanovića koji su direktno stvorili USLOVE da do masakra dođe. To će biti putokaz svima da li su postupci koje su birali Kecmanovići prihvatljivi ili nisu i biće jasan pokazatelj da li je moguće potpunu devijantnost sada nazvati uzornim i poželjnim postupanjem. Kada na foto dokumentaciji tokom izvođenja dokaza vidim i njihovo mlađe dete – devojčicu od tada 6 godina, u klečećem stavu na jednom kolenu i ispružene ruke, koja gađa u ljudsku siluetu, pitam se da li naše drugo dete ima bilo kakve šanse da preživi sa svojim veštinama, ili mi moramo drugačije? Nije ovo presuda koja nama donosi ili ne donosi olakšanje – pravosnažna presuda će biti orijentir budućnosti i daljeg razvoja jednog društva. I sudsko veće mora da bude svesno te odgovornosti i svoje uloge. Ovo je slučaj koji jeste istorijska prekretnica, slučaj koji stvara novu sudsku praksu i šalje nedvosmislenu poruku svima kako dalje.
Važno je zarad budućih pokoljenja, koja će se razvijati na definisanim temeljima koji se sada utvrđuju.
Završna reč Nine Kobiljski Emine mame
