Foto: AI generisana ilustracija
Štrajk glađu se ponovo pojavio kao vid građanskog pritiska u Srbiji. U Novom Sadu bez hrane protestuje autoprevoznik iz Đurđeva Milomir Jaćimović, koji je taj vid protesta započeo 10. novembra ispred zgrade Pokrajinske vlade. U Beogradu isto čini Dijana Hrka, majka mladića koji je stradao u rušenju nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu; ona štrajkuje od 2. novembra u Takovskoj ulici, u šatoru postavljenom kraj Narodne skupštine. Oboje poručuju da neće odustati, a lekari ukazuju da ovakav protest ima vrlo preciznu biološku putanju i da je lako predvideti kada zdravlje počinje dramatično da se urušava.
Stručnjaci objašnjavaju da se već prvog, drugog i trećeg dana bez hrane troše rezerve šećera iz jetre i mišića. U tom periodu javljaju se glavobolja, slabost i vrtoglavica, a telo počinje da usporava rad da bi uštedelo energiju. Četvrtog dana organizam prelazi u takozvano „hitno režimsko funkcionisanje“ – mast postaje glavni izvor energije, a svaki pokret, hod i napor brže iscrpljuju. Slabost mišića, pospanost i problemi sa koncentracijom tada postaju uobičajeni.
Posle sedmog dana bez hrane dolazi do značajnijeg pada telesne mase i slabljenja imuniteta. Lekari upozoravaju da se u toj fazi lako razvijaju infekcije, jer organizam više nema kapacitete da se brani. Pritisak opada, javljaju se nesvestice, a hladnoća u ekstremitetima znači da telo „gasi periferiju“ da bi sačuvalo srce i mozak.
Drugu sedmicu štrajka glađu prati opipljivo slabljenje organizma. Telo počinje da razgrađuje i sopstvene proteine, što znači da su na udaru mišići, uključujući i srčani mišić. Zbog gubitka elektrolita mogu da se pojave aritmije, osećaj lupanja srca, kratak dah ili bol u grudima. U ovoj fazi lekari obično preporučuju bolničko praćenje, jer može doći do naglog poremećaja srčanog ritma i gubitka svesti.
Treća sedmica bez hrane smatra se najkritičnijom. Organizam tada ulazi u stanje duboke ketoze, a krv postaje kiselija nego što bi smela da bude, što opterećuje bubrege i jetru. Moguće je oštećenje bubrega, teška dehidracija, gubitak ravnoteže i dezorijentisanost. Stručnjaci podsećaju da se baš u tom periodu najčešće dešavaju kolaps, nagli pad pritiska i otkazivanje organa. U međunarodnoj medicinskoj praksi taj prag se smatra granicom iza koje bez bolničke pomoći može da nastupi fatalan ishod.
Posle tri sedmice, upozoravaju lekari, organizam ulazi u fazu u kojoj više nema rezervi. Tela koja dugo odbijaju hranu često počinju da troše i mišić srca, a krvni pritisak postaje toliko nizak da srce ne može da obezbedi dovoljnu cirkulaciju. U takvom stanju dolazi do zastoja srca, oštećenja mozga ili više organa istovremeno. Zato se osobe koje dugo ne unose hranu, čim se pojave poremećaji ritma, dezorijentisanost ili nagli pad pritiska, obavezno prebacuju u bolnicu, na infuzije, monitoring i medicinsku ishranu.
Pored fizičkih, postoje i psihičke posledice. Mozak bez glukoze radi usporeno – javljaju se smetnje pažnje, razdražljivost, nagle promene raspoloženja, pa i konfuzija. Psiholozi ocenjuju da je reč o jednom od najtežih oblika nenasilnog pritiska, jer istovremeno iscrpljuje telo i utiče na procese u mozgu, a oporavak može da traje nedeljama.
Zdravstveni stručnjaci zato naglašavaju da svaki protest gladi zahteva stalno praćenje vitalnih funkcija i hitnu medicinsku intervenciju ukoliko dođe do nesvestice, poremećaja srčanog ritma, slabog disanja ili dehidracije. Prema njihovim rečima, granica koju ljudski organizam može da podnese bez hrane meri se u nedeljama, ali je svaka dodatna sedmica rizik koji može da se završi ozbiljnim i trajnim posledicama po zdravlje.
